Излазак из властитог тела

Сваки десети испитаник изјављује да је доживео вантелесно искуство, због чега су се вековима разгоревале расправе међу филозофима, теолозима и психолозима (Путнике на ближим и даљим астралним путовањима намерно заобилазимо).

Научници су доказали да слични доживљаји ником нису ускраћени уколико се употреби одговарајућа опрема за привидну (виртуелну) стварност. Чак можете себе да пресликате (пројекција), што је нека врста телепортације (пребацивање с једног на друго место), омиљен превоз у "Звезданим стазама".

За сада само да пренесете одраз, а никако и властито тело. Намернa варка, у суштини, омогућава да се некоме учини да осећа и посматра самог себе изван својег трупа. Неколики досадашњи огледи разоткривају, како пише чувени научни часопис "Наука" (Science), да је мозак збуњен борећи се да обједини противречне поруке из различитих чулних извора, а уједно сам себе заварава настојећи да у свакој нађе смисао; уколико је она нетачна или оштећена, може да буде погрешно протумачена.

Сличне згоде препричавали су многи после проживљене клиничке смрти, најчешће описујући да су лебдели изнад својег тела на операционом столу и с таванице посматрали које захвате изводе хирурзи. У бројним усменим и написаним казивањима свакојаки духовњаци су се хвалисали да су се загледали у властиту душу. И да не заборавимо спортове с напрезањем до самих граница издржљивости (екстремни), упражњавање дубинског самопосматрања (медитација) и одузетост у току спавања (парализујући сан).

А шта тек да кажемо за сијасет сведочанстава подвајања духовног и телесног изазваног узимањем опијата, можданим поремећајима и нападима падавице (епилепсије), уредно записаним у лекарским извештајима?

Мождана опсена

Одраније се зна за необичну уобразиљу: држећи једну руку у крилу и гледајући гумену двојницу на столу, човек осети у исти мах бол у обе ако их истраживач удари; испитаник се тргне и понекад јаукне и када чекић дотакне само вештачку. Дотична опсена показује да се поједини делови "одвајају" од тела зашто што су погрешно спојени вид и додир. Мозак исто опажа и осећа и када је лажна рука ударена, јер је лажно приписан осећај да је додирнута.

Иза свега стоји, дакле, лукави и преварни мозак који истоветне осећаје приушти најобичнијом природном обманом. Технички казано: прекидом или бркањем чулних опажаја.

Неуролог Хенрик Ехрсон из Каролинска института у Стокхолму (Шведска), на завршној години студија медицине на Универзитету Колеџ у Лондону (Енглеска), запитао се шта би се десило ако бисте извадили очи и премештали их у различите делове собе. Да ли бисте себе видели онамо где су очи или овамо где је остало тело?

"Занима ме зашто осећамо да је наша личност у нашим телима, зашто доживљавамо вантелесно искуство, ако хоћете. Вековима је то разматрано у филозофији, али је било тешко доказиво у стварности", објашњава Хенрик Ехрсон.

Стога је он осмислио оглед: учеснике с кацигама и наочарима за виртуелну стварност посадио је у столице, а скаламерију на глави повезао с две камере које је поставио два метра иза. Испред сваког ока имали су малене екране на којима су посматрали шта су камере приказивале: снимак из леве је стизао у леви "дигитални прозорчић", а из десне у десни. Имајући на уму да је то била тродимензионална слика, гледали су позадину из даљине и угла (перспектива) некога који им је седео иза леђа.

Затим је узео два пластична штапића: два минута је једним додиривао прса добровољаца, а другим је махао испред сочива камере као да је дотицао привидно тело. После тога је у исти мах гладио и једно и друго, а испитаници су пријавили да се осећају као да су изван својих тела, као да себе посматрају с места на којем су им се налазиле тобожње очи.

Телесна самосвест

У следећој провери је зграбио чекић и претварао се да ће им размрскати привидно тело витлајући испред камера. Истог трена су се људи презнојили и откуцаји срца се убрзали, што су забележили читачи (сензори), осећајући страх да ће бити озлеђени.

Мало другачији опит спровео је неуронаучник Олаф Бланке из Савезне политехничке школе у Лозани (Швајцарска), замоливши учеснике да у празној соби ставе на себе опрему за виртуелну стварност. По угледу на претходно испитивање, камера је слику снимљену позади приказивала два метра испред, стварајући сваком добровољцу варку да види самог себе. Док их је минут пипкао штапићем отпозади, то је истовремено дочарано на привидном телу. Када су покрети били усклађени, људи су у исти мах пријавили надражаје и на привидном телу; чим су били раздешени, опсена је нестала.

Потом је увео малу промену: кроз виртуелне наочаре је приказао пластичне лутке, одевене као испитаници. Уз једновремено шашољење штапићем, они су изјавили да те покрете осећају на луткама.

Оба истраживања потврдила су да се вантелесно искуство заснива на "сукобу више чула", а за то би могла да буде одговорно мождано неизвршавање задатака које омета да се растумаче чулни подражаји, мада остаје нејасно да ли је, баш, у сваки облик испољавања уплетено. Начињен је, у сваком случају, крупан напредак зато што доживљај да је наше тело средиште свесности представља темељни вид испољавања самосвесности. Поврх свега телесна самосвест је, можда, укључена и у сазнање.