Ундруље претворено у Дражевину

Вишеград– Сасвим неочекивано и непланирано, средином 2004. године, бронзани споменикДражи Михаиловићу, команданту краљеве војске у отаџбини, стигао је у место Ундруље код Вишеграда, удаљено неколико километара путем према Прибоју и Рудом, до кога се стиже са раскршћа у Добруну на магистралном путу између Вишеграда и Ужица.

Ради се о споменику постављеном 1992. године у Вуковару, склоњеном затим у Београд, одакле је 1998. године „стигао” у Брчко. Али какоспоменик генерала Драже Михаиловића није био добродошао уБиХ дистрикту, морао је поново „на путешествије”.

Тако је стигао и „смирио се” у Ундруљама, сасвим обичном месту, које се ипак од осталих издваја по чињеници да су управо ту 13. марта 1946. године Дражу, након постављене заседе, ухапсили припадници Удбе и Озне.

Том приликом, у Ундруљама су сви његови пратиоци (капетан Никола Мајсторовић, мајор Драгиша Васиљевић и поручник Благоје Ковач) ликвидирани на лицу места.

Чичин бронзани споменик пре четири године су открили његови ветерани Вељко Планинчић из Вишеграда и Алекса Мандић, родом од Горажда, који су због четништва робијали у предратној Југославији.

Тако се од 17. јула 2004. године мало месташце Ундруље прво незванично преименује у Дражевину и, мало помало, постаје стециште бројних поклоника лика и дела ђенерала Михаиловића, али и све бројнијих туриста. Сасвим непланирано Дражевина, мада не званично, постаје саставни део туристичке понуде вишеградског краја везаног за будућупругу, која ускоро стиже до града, као и манастирски комплекс у оближњем Добруну.

Одмах након Дражиног хапшења, 13. марта 1946. године, уследила је незапамћена одмазда и нечувено кажњавање целих српских породица из овог дела вишеградске општине, због јатаковања са четницима. Комплетне српске породице, укључујући и децу, депортоване су и затворене у радни логор у Завидовиће, а према још увек непотпуним подацима око 50 српских домаћина овог краја је због јатаковања робијало.

Занимљив је случај, сада већ покојног, Обрена Тасића из села Бијела код Вишеграда који је у то време 1946. године управо завршавао трогодишњи војни рок. По устаљеној пракси писао је кући да му пошаљу одело, а како одговор никако није стизао старешине су га послале кући у униформи. Изненађење га је тек чекало кад је стигао у село, затекао је пусте и закључане домове. Сазнавши за депортацију комплетних породица, сео је на воз и прикључио им се у радном логору у Завидовићима.

Четири године након „доласка” Дражиног споменика у Дражевину ово место поприма контуре будућег туристичког комплекса. Црква Светог Николе је пред завршетком, гради се и велики парохијски дом са одајама, а у плану је градња и бројних других садржаја.