И фалсификатор мора да буде талентован

Станислав Живковић, историчар уметности, па истакнути кустос и потом 20 година управник галерије у Српској академије наука и уметности, од сутра ће имати 93 године. Пензионисани сликарски експерт, велики борац против фалсификатора у свим уметностима и сад се бави проценама вредности уметничких дела и пословима који га везују за уметност.

Рођен је 26. децембра 1923. године у Београду. На студије историје уметности дошао је 1950. као дипломац машинства и техничар у грађевинском предузећу. Упркос ставу родитеља, па чак и низа пријатеља, јер нико није могао да га разуме зашто напушта технику уочи последњих испита, уписао се на историју уметности!

Како то објашњавате?

Те 1950. први пут сам изашао из Југославије. Био сам мачевалац Црвене звезде и репрезентације. Дошли смо у Париз на такмичење. Волео сам уметност и отишао у музеј у Лувру. И тада сам себи рекао: „Од сад ћу се посветити само уметности и ничем другом”. Кад сам се вратио из Париза напустио сам предузеће и машинство. Дипломирао сам историју уметности пре рока. Први посао сам имао у Културном центру Београда, а кад сам докторирао био сам професор на академији, а затим управник галерије у Српској академији наука и уметности...

Шта вас је још привлачило на академији?

Академија је увек била и расадник лепих девојака. Имао сам ту своје симпатије и добре другарице, али после академије оженио сам се једном младом, лепом мачевалком која је била јуниорка Црвене звезде. После удаје завршила је историју и цео свој радни век провела у кући „Политике” радећи у документацији. Звала се Мирослава Живковић. Плод наше љубави је наша ћерка Катарина која се, исто као и ми, предала уметности – професор је клавира. Она је мој понос као и њена ћерка Јулијана, која се такође посветила музици. После завршетка академије у Београду била је на студијама у Берлину, а сад је на последипломским специјалним студијама у Лос Анђелесу.

Чиме се још поносите?

Најчешће знањем. Говорим четири страна језика: енглески, француски, немачки и италијански. Захваљујући том знању лако сам долазио до информација из целог света као што ми је и спорт много значио, а и сад ми значи. Захваљујући њему сам виталан и у овим годинама. И не само то. Обишао сам и свет.

Да ли сте се некад уплашили?

Јесам, у 11. години, у Бељу, код Осијека, где ми је отац радио баш кад је убијен краљ Александар Карађорђевић у Марсељу, 1934. Те ноћи су жандарми кундацима раздвајали Мађаре од Срба, који су тако хтели да се освете што су се убице усташе обучавале у Мађарској. Па се дешавало да на једној страни остану дете и отац, а на другој мајка. Тада сам схватио да живот није само песма као што сам до тада мислио.

Кога сте у младости знали од уметника?

Пре свих Пају Јовановића, јер репродукције његових слика могле су да се виде на столњацима, прекривачима кревета, изнад шпорета... Он је тада био наша икона као сад Новак Ђоковић. У то време сам затекао још много уметника: Бету Вукановић, Бору Стефановића, Вељка Станојевића, Уроша Предића, Надежду Петровић, касније Милића од Мачве... Сад је наша сликарска звезда Милан Туцковић који има четрдесетак година. Он ће, верујем, бити и велика светска сликарска звезда.

Чиме су се њихове слике одликовале?

Имале су, како је говорио Љуба Поповић, „енергију слике”. То је овако објаснио: „Моје слике се састоје од милион трептаја боја. Ти трептаји су као музика коју емитује клавир или виолина. И ако посматрач слике има тај сензибилитет, ако осећа те тонове, он ће тако доживети и слику и њену енергију. Ако у слику није унета енергија – она је само декорација.”

Шта се то догађа са сликама у Народном музеју?

Европски стручњаци за уметничка дела затварање Народног музеја у Београду објашњавају крађама и фалсификатима, односно заменом оригиналних дела фалсификатима. Јер Народни музеј је затворен више од 13 година, а то нико и ни на који начин не може да оправда сем неким нечасним радњама. Уосталом, није више ни тајна да су у Народном музеју неке слике замењене копијама.

Како се то изражава у новцу?

Ако оригинал кошта неколико милиона евра, савршен фалсификат би коштао око 200.000 или 300.000.

А како је до тога дошло?

То није питање за мене. То је учинио неко ко има посебне „врлине” и интересе кад је у питању идеја и, подразумева се, фалсификовање. Зато што и фалсификатор мора да буде талентован.

Који лек имате за невоље?

Из личног искуства знам да је то рад. Јер у њему увек видим спас.

Које врлине поштујете?

Све хришћанске: наду, љубав и веру као и ону вечиту – да ће нам бити боље. Волим и оно без чега, мислим, нико не може: радозналост и љубопитљивост. То су ставови који се морају неговати. Ако не тражите одговоре на све животне ситуације, па и на ову која се догодила у Народном музеју, никад их нећете наћи. Чини ми се да је то судбина и великог броја слика у Народном музеју.

Шта вам је најважније у животу?

За мене увек слобода одлучивања и кретања. То, углавном, сви знамо зато што је само слободан човек – срећан човек.