ДС и национално питање

Мало је значајних странака у Србији које су константно сумњичене за недостатак патриотизма као ДС. Чак и када чврсто брани националне интересе, у УН на пример, над њом лебди сенка сумње у искреност тог прегнућа. Та сумњичавост је постала опште место, у мери да је в.д. премијера, не наводећи конкретно ни једну замерку, сматрао довољно убедљивим и пропагандно корисним ако каже да је владу распустио због неповерења у коалиционе партнере око одбране Косова.

Да ли је та матрица последица своједобне медијске демонизације Ђинђића и ДС? Или је, можда, узрок у њеном нејасном ставу према националном питању?

Ђинђићева стигматизација пре се може сматрати последицом него узроком стереотипа о ДС као недовољно „националној” странци. С друге стране, у погледу конфузије око става према националном питању, ДС не представља изузетак.

Биће да извор сумњама треба тражити у либералном поимању нације, национализма и, следствено томе, разумевању националног питања које ова странка негује. Оно подразумева да су све нације једнаке и да припадници свих нација имају једнака права и слободе укључујући и право на самоопредељење. Отуда не чуди да су управо Срби ван Србије и припадници других нација који живе у Србији склони да у ДС траже природног политичког савезника. Ово схватање претпоставља да је појединац важнији од нације, односно да нема нације без појединца, а не обратно. Национализам је средство за остварење слободе и економског просперитета појединаца, па с обзиром на то да није самом себи циљ мора бити отворен и толерантан ка окружењу. Зато за већину либералних националиста у Европи ЕУ представља природну средину у којој се најадекватније могу реализовати национални интереси, односно слобода и добробит појединаца.

Проблем овог схватања, односно његових заговорника јесте што оно није једино. Либерални национализам, посебно у кризним временима, најснажније се оспорава са становишта по коме је нација извор моралне чврстине, супериорности, поноса и, у крајњој линији, идентитета. Опстанак и смисао постојања појединца је незамислив ван нације па је света дужност жртвовање за њену добробит – ма шта то значило.

Различита гледишта се стварају и промовишу, а не подразумевају као природно дата. Да би нека визија постала саморазумљива већини чланова друштва, потребно је уложити много труда. Интересантно је да су неке друге странке боље схватиле конструктивну природу национализма и планским и систематским деловањем успеле да своју представу наметну као стандард за оцену патриотизма. Ослањајући се на друге изворе моћи, а запостављајући улагање у знање које има моћ да ствара уверења, ДС је пропустила да одлучније утиче на стварање контекста у коме чињенице добијају специфично значење. Уместо да обликује контекст, чешће му се прилагођава. Уместо да поставља и тумачи национално питање, приморана је да одговара на замке и питања која постављају други. У том прилагођавању, које понекад значи одступање од либералног става, национална политика ДС, како симпатизерима тако и противницима, изгледа нејасно, а мерена аршинима националног фундаментализма делује не само наивно већ и субверзивно.