DS i nacionalno pitanje

Malo je značajnih stranaka u Srbiji koje su konstantno sumnjičene za nedostatak patriotizma kao DS. Čak i kada čvrsto brani nacionalne interese, u UN na primer, nad njom lebdi senka sumnje u iskrenost tog pregnuća. Ta sumnjičavost je postala opšte mesto, u meri da je v.d. premijera, ne navodeći konkretno ni jednu zamerku, smatrao dovoljno ubedljivim i propagandno korisnim ako kaže da je vladu raspustio zbog nepoverenja u koalicione partnere oko odbrane Kosova.

Da li je ta matrica posledica svojedobne medijske demonizacije Đinđića i DS? Ili je, možda, uzrok u njenom nejasnom stavu prema nacionalnom pitanju?

Đinđićeva stigmatizacija pre se može smatrati posledicom nego uzrokom stereotipa o DS kao nedovoljno „nacionalnoj” stranci. S druge strane, u pogledu konfuzije oko stava prema nacionalnom pitanju, DS ne predstavlja izuzetak.

Biće da izvor sumnjama treba tražiti u liberalnom poimanju nacije, nacionalizma i, sledstveno tome, razumevanju nacionalnog pitanja koje ova stranka neguje. Ono podrazumeva da su sve nacije jednake i da pripadnici svih nacija imaju jednaka prava i slobode uključujući i pravo na samoopredeljenje. Otuda ne čudi da su upravo Srbi van Srbije i pripadnici drugih nacija koji žive u Srbiji skloni da u DS traže prirodnog političkog saveznika. Ovo shvatanje pretpostavlja da je pojedinac važniji od nacije, odnosno da nema nacije bez pojedinca, a ne obratno. Nacionalizam je sredstvo za ostvarenje slobode i ekonomskog prosperiteta pojedinaca, pa s obzirom na to da nije samom sebi cilj mora biti otvoren i tolerantan ka okruženju. Zato za većinu liberalnih nacionalista u Evropi EU predstavlja prirodnu sredinu u kojoj se najadekvatnije mogu realizovati nacionalni interesi, odnosno sloboda i dobrobit pojedinaca.

Problem ovog shvatanja, odnosno njegovih zagovornika jeste što ono nije jedino. Liberalni nacionalizam, posebno u kriznim vremenima, najsnažnije se osporava sa stanovišta po kome je nacija izvor moralne čvrstine, superiornosti, ponosa i, u krajnjoj liniji, identiteta. Opstanak i smisao postojanja pojedinca je nezamisliv van nacije pa je sveta dužnost žrtvovanje za njenu dobrobit – ma šta to značilo.

Različita gledišta se stvaraju i promovišu, a ne podrazumevaju kao prirodno data. Da bi neka vizija postala samorazumljiva većini članova društva, potrebno je uložiti mnogo truda. Interesantno je da su neke druge stranke bolje shvatile konstruktivnu prirodu nacionalizma i planskim i sistematskim delovanjem uspele da svoju predstavu nametnu kao standard za ocenu patriotizma. Oslanjajući se na druge izvore moći, a zapostavljajući ulaganje u znanje koje ima moć da stvara uverenja, DS je propustila da odlučnije utiče na stvaranje konteksta u kome činjenice dobijaju specifično značenje. Umesto da oblikuje kontekst, češće mu se prilagođava. Umesto da postavlja i tumači nacionalno pitanje, primorana je da odgovara na zamke i pitanja koja postavljaju drugi. U tom prilagođavanju, koje ponekad znači odstupanje od liberalnog stava, nacionalna politika DS, kako simpatizerima tako i protivnicima, izgleda nejasno, a merena aršinima nacionalnog fundamentalizma deluje ne samo naivno već i subverzivno.