На путу улево

Окупивши странке у коалицији која ће на изборе изаћи са листом „За европску Србију – Борис Тадић“, Демократска странка преузела је, бар номинално, од Демократске странке Србије епитет партије са највећим коалиционим потенцијалом. То „признање“, наравно, може да изгуби већ по објављивању првих резултата парламентарних избора заказаних за 11. мај. Може се, наиме, испоставити да толика отвореност демократа засмета партијама са којима би ДС природно могла да уђе у владу, због чега би се оне могле упустити у стварање неких других савеза.

У свој загрљај ДС је примила странке тако широког програмско-идеолошког спектра какав је последњи пут виђен при формирању ДОС-а 2000. године. На заједничкој листи се, тако, налазе заговорници либералног друштвено-економског програма реформи из Г17 плус (која је и придружени члан Европске народне партије), „аутономаши“ из Лиге социјалдемократа Војводине, монархисти из Српског покрета обнове, а мањинске заједнице представља Санџачка демократска партија.

Има, додуше, и других листа које окупљају сличан „шарениш“, попут листе Либерално демократске партије (на којој су и монархиста и демохришћанин Владан Батић и левичар Жарко Кораћ), али, према резултатима истраживања јавног мњења, ове две листе ипак не могу да се пореде.

Питање које се може поставити, после свега, јесте где се у том спектру идеологија налази сама Демократска странка, чија је програмска путања од тренутка обнављања њеног рада крајем 1989. године и Оснивачке скупштине, одржане 3. фебруара 1990. у београдском Дому омладине, била све само не права линија.

– О идеологији Демократске странке може да се говори онолико колико може да се говори и о идеологијама других странака на овом простору, наравно, са свим особеностима које има ДС – каже Владимир Гоати, председник Транспарентности Србија, и додаје да је, као и све друге странке, ДС „често лавирала између демократског, као јединог принципа, и националног“.

Тај проблем био је изражен још на самом почетку и делом је и довео до првог цепања унутар ДС крајем 1990. године. Мада је повод Николи Милошевићу и Кости Чавошком да само десетак дана пред изборе иступе из ДС (касније су формирали Српску либералну странку) било њихово противљење учешћу на изборима под нерегуларним условима, они су од почетка имали тврђе националне ставове од већине других оснивача ДС.

Средином деведесетих, у јеку ратова у бившој Југославији, ДС поново није остала потпуно имуна на популистичке захтеве дана када је требало подржати једну или више екстремних националних идеја, али се брзо извукла из тога.

Упркос томе, према Гоатијевом мишљењу, ДС спада у оне странке које су релативно мало долазиле у сукоб са иницијалним програмским опредељењима.

– Основне идеје, наравно, нису увек потпуно примењиване. Политика неке програмске идеје понекад се креативно интерпретира. Некад их мимоилази и од тога није била имуна ни ДС – додаје он.

Оно што је за Гоатија креативна интерпретација програмских идеја, за Зорана Стојиљковића, са Факултета политичких наука у Београду, јесте показатељ да је ДС „пример странке центра наглашено прагматске – проблемске оријентације која напушта принцип експлицитног и прецизног позиционирања на оси левица–десница“.

– Програмом из 1992. године, она се одређује као „модерна партија грађанског центра“, затим као „модерна грађанска народна партија либералне оријентације“ (1996), да би се Програмом из 2001. године и приближавањем Социјалистичкој интернационали њена позиција социјалдемократизовала, односно, боље рећи, социјаллиберализовала – каже Стојиљковић и додаје да је „ДС, као кључна странка политичког центра, ушла у, за сада неизвестан и недовољно утемељен, процес социјалдемократизовања“.

На „реалполитичку“ прагматичност у еволуцији идеологије Демократске странке указује и Дијана Вукомановић са Института за политичке студије у Београду. У тексту под називом „Идеолошке матрице политичких партија у Србији 1990–2007“, објављеном у публикацији фондације „Фридрих Еберт“ „Идеологија и политичке странке у Србији“, она наглашава да је ДС потекла из, условно речено, „десног“ – либерално-демократског поља и, као „странка интелектуалаца, била је у могућности да у свом првом програму из 1990. изложи убедљиву нормативну матрицу либерализма у економији и демократије у политици“.

– Посматрано с историјске дистанце, може се оправдано претпоставити да у тренутку оснивања Демократске странке, 1990. године, већина чланова оснивачког одбора није могла ни у најсмелијим политичким визијама наслутити да ће ова странка напослетку ући у чланство Социјалистичке интернационале – примећује Дијана Вукомановић.

За Владимира Гоатија, заокрет Демократске странке улево не представља никакво изненађење, јер је, према његовим речима, ДС „по дефиницији нешто ’левље’”. Он, међутим, примећује да је веома тешко заложити се за формулисане програмске и идеолошке принципе „у врло компликованој социо-економској ситуацији са доста наметнутих правила споља“.

На исти проблем пажњу скреће и Зоран Стојиљковић, наводећи да су се и у Србији после 2000. године, као што је био случај и са другим земљама у транзицији, све реформске и демократске снаге суочиле са питањем налажења избора и излаза унутар нужних али спорих и болних почетних корака транзиције и елементарне могућности и способности великог дела становништва да их буквално преживи.

– Спровођење диктираних реформи – „шок терапије“ без довољно социјалног такта и осећаја за сопствени развојни ритам и приоритете водило је готово закономерно до пада реформских влада. На другој страни опет, нека врста неписаног правила је да и наредне владе, по правилу реформисаних комуниста, после дужег или краћег одбијања, морају почети спроводити реформе ако не желе да њиховим одбијањем само погоршају стање. Преузак маневарски политички простор навео је бугарског социолога Ивана Краснева да констатује да владе на читавом Балкану „бивају изабране након љубавне везе са бирачким телом, али су венчане с међународним донаторима”, односно да живимо у политичком режиму у коме су „гласачи слободни да мењају владе, али су врло ограничени у мењању политике” – каже Стојиљковић.

Све српске постпетооктобарске владе, додуше, нису падале због социјалног незадовољства становништва, али је на њихов век трајања и те како утицао спољашњи фактор (сарадња са Хагом, наставак евроинтеграција...).

Потврду и признање за вођену европску и демократску политику, али и окретање левици, демократе стичу пријемом у Социјалистичку интернационалу на 26. конгресу у Сао Паулу 2003. године, као и добијањем статуса посматрача у Партији европских социјалиста у Порту 2006. године.

То померање улево, које је почело после 2001. године, ипак се, како примећује Гоати, више може видети у програмским опредељењима него у пракси странке.

Са тиме се слаже и Стојиљковић, оцењујући да делимично програмско прекомпоновање улево није, међутим, у одговарајућој мери праћено адекватним и препознатљивим практично-политичким корацима.

– Истини за вољу, прокламована социјалдемократска позиција, међународне везе и статус у СИ и ПЕС, односно у њиховим регионалним форумима, резултирајуће „социјалдемократизовање” политичке реторике и, посебно, отрежњујући и „посни” опозициони статус у периоду 2004–2007. године, учинили су да у међувремену нешто нарасте уверење да је ДС, бар на средњи и дужи рок, заиста странка левог центра – оцењује Стојиљковић, али и додаје да за настојања да заузме социјалдемократску позицију, бар до парламентарних избора у јануару 2007. године, Демократска странка није имала довољно утемељење и подршку ни у делу свог активистичког језгра и бирачког тела, јер је, једноставно, не повезују са том опцијом.

Тако, на пример, истраживање Срећка Михаиловића и Боре Кузмановића из 2004. године, које је објављено у публикацији „Место страначких програма у идентификацији грађана са политичким странкама”, показује да од приближне половине грађана који знају да позиционирају ДС, њих половина је смешта на политички центар, мање од петине (18 одсто) на левицу, а чак трећина (32 одсто) на десницу.

И, мада се, према оценама Дијане Вукомановић, и у Програму ДС из 1995. па и у Програму из 2001. налази довољан број елемената на основу којих је могуће (ре)конструисати јасније „лево” опредељење Демократске странке, њен „јак социјалдемократски потенцијал није преточен у програмски кохерентну матрицу”.

– Актуелно руководство странке се није, после убиства Зорана Ђинђића, одважило да начини одлучујући корак улево. Пријем у Социјалистичку интернационалу није довољан знак да ова странка заиста намерава да потисне Социјалистичку партију Србије и да се постави као „нова левица” у политичком пољу Србије – закључује Дијана Вукомановић.