ИБАРСКА ВАРАЛИЦА

Грачаница – Какво опасно и неодговорно понашање! Да нема избора, прогласио бих инциденте на северу Косова за саботажу српског националног интереса, али пошто су избори пред вратима, нереде тумачим као неописиви цинизам у функцији партијских интереса.

Ако је ово део мистериозног Акционог плана српске владе, онда господо министри свака част. Ипак, некако не могу да верујем да су паљење пограничних постаја, повлачење полицајаца, једнократно покретање мистериозног воза или отворени сукоб са УН могли да добију сагласност дојучерашњих коалиционих партнера.

Био сам сведок развоја догађаја који су Косовску Митровицу начас претворили у појас Газе. Јуришници косовских Срба притискали су локалне студенте који су желели мирне протесте. Организовали су паљење слика Бориса Тадића, што нико не показује. Они су, на миг народњака из Београда, добили задатак да (не)запослене у правосуђу уведу у суд.

Људи унутра, у суду, нису знали шта да раде. Нису могли да претпоставе да ће постати глинени голубови „незаштићених” од чијег ће оружја страдати украјински полицајац. Тражили су упутства укључујући се у програм уживо локалне радио-станице. Упутства? Од кога, када српска заједница Космета нема јединствене лидере, а најгласнији су они са становима у Београду.

Унмику је речено да чека инструкције из Њујорка. У суботу, када је директива стигла, знало се да је понедељак одређен као рок за евакуацију суда. Београду је пренето да ће полицијске снаге интервенисати. Министар за КиМ може себи да да за право да предлоге Унмику прогура ван владе, али тврдим – не може да каже да није био обавештен.

Одговорност Унмика такође је немогуће пренебрећи. Ако су решили да тренирају одлучност и постављају ултиматуме, онда је то могао да буде дан раније или касније. Никако 17. март, дан за који су знали да оживљава најтеже српске кошмаре.

По разумном сценарију, људи из суда су могли да буду повучени. Мирни протест остварио би своју улогу, а Београд би показао конструктивност и доследност у прихваћеној обавези да ће све своје напоре за решавање косовског проблема држати у оквирима дипломатије. Тако је могло да буде, али није. Упутства су била друкчија јер је некоме било стало да тако не буде. Коме?

Осећајући да губи тле под ногама, ДСС игра на једину карту коју већ дуго експлоатише: косовску. Тврдо „патриотско језгро” тврдоглаво се држи Космета као монете за поткусуривање. Ескалација у Косовској Митровици очајнички је покушај да се Косово задржи у жижи свеколике овдашње политике.

У недостатку икакве друге ваљане понуде бирачима, Воја и Веља увлаче нас у све опасније игре. По истој матрици београдских напада на амбасаде. Када се учини да ће тензија да попусти, косовски витезови побрину се за континуитет напетости. Народњацима смета сама помисао да би бирачи могли да размисле да ли треба да уђемо у Европску унију или да, себе ради, прихватамо европске вредности. Онда то искористе да упозоре да су Срби све угроженији. Чик нека неко тада прича о другим предизборним темама.

Тако су ме опет прозвали, а некако не бих да прећутим. Инциденти на Косову су у директној функцији сужавања маневарског простора предизборним ривалима. Не подносим вештачке дилеме.

Ко једнострано не осуди УН, следи патриотска дискредитација. Ко се придружи ономе што они зову испољавањем патриотизма, увучен је у игру. Када бих лакомислено био спреман да се упецам на ибарску варалицу, када бих заиста веровао да је све тако како се представља, онда бих радије гласао за радикале него за Воју. Боље оригинал него копија.

Прошле недеље сам са зебњом писао о инцидентима који прете да затворе и последње канале комуникације са светом. Све најгоре слутње су се обистиниле, а питање је да ли је овој сулудој политици дошао крај. Улазимо у отворену свађу са УН. Пуцањ у Украјинца је пуцањ у Резолуцију 1244, једини документ на који се позивамо.

Пад владе у Београду је великим делом манифестација непостојања излазне стратегије. Не уважава се реалност подељеног косовског друштва. Не предвиђају се механизми превазилажења поделе. Изгледа да је решење предато Москви, па чекамо да нас Руси једног дана обавесте шта је наш план.

Резултат је погубан, али о њему се симптоматично ћути: деоба српског корпуса на Космету. Дефицитарни салдо такве политике показује да Срби на Косову упадају у „Пале eфекат”. Сећате се беса многих Срба у Сарајеву усмереног ка Србима са Пала, јер су свакодневно били жртве њиховог гранатирања.

Уплашени и узнемирени Срби јужно од Ибра не крију незадовољство понашањем оних Срба са севера који су спремни да се, на миг својих тврдих лидера, и/или на сигнал народњака из Београда, играју ватром. Резигнирани су и разочарани понашањем актера инцидената са севера. Памте Книн и кажу да ће – ако буду на исти начин „продати” – сви доћи у Београд.

Испада да безбедност југа у овом тренутку највише почива на уздржаности косовских Албанаца. Као што су дисциплиновано остваривали циљ независности, тако сада дисциплиновано избегавају инциденте. Неимарима Ахтисаријеве конструкције стало је да покажу ваљаност пројекта око кога су се ангажовали. Од Албанаца се захтева да својим понашањем потврде оне одредбе плана које се тичу права и безбедности мањина. Питање је само докле то тако може да траје.

„Терају ме да дам отказ у водоводу, па да са петоро деце живим на минималцу”, каже ми озлојеђени човек из Чаглавице. Ехо његовог размишљања чујем и од студента Албанца у Приштини. „Један евро дневно, да ли је то цена независности?”

Велика политика ускоро ће се сусрести са изазовима егзистенције. Ни Срби ни Албанци неће олако куповати мега-мини пројекте националног окупљања које им СМС-ом шаљу из Београда, односно Приштине. Осиромашени, поново ће олако постати жртве манипулатора који ће им рећи да су за њихове недаће најкривљи, па ко би други – њихови суседи.

Регионална безбедност је угрожена, али живот тражи своје. Лидери косовских Албанаца већ почињу да схватају да бледи еуфорија победе. Џаба оружје из Вашингтона. Лидери косовских Срба тек ће морати да схвате да све може да се мења – режими или облици владавине – али да топографија остаје иста. Џаба поруке Београда. Посебно оне које су примитивно стављене у функцију избора.

Пустимо ове људе да се договоре.