Најбржи делфин

„Трка је уметничко дело на које људи могу да се угледају и које на њих може да утиче на све начине које су они у стању да схвате” омиљена изрека је Милорада Чавића, коју је преузео од прерано настрадале америчке атлетске наде Стива Прифонтејна. После Ајндховена биће рашта да се цитирају и Чавићеве речи.

Наш најбољи пливач свих времена је са победничког постоља на 29. европском првенству, као тазе шампион и рекордер Старог континента, поставио свету питање савести. Није узалуд завршио политичку економију на Универзитету Беркли у Калифорнији.

„Пливање је за мене одувек било од изузетног значаја у животу и формирало ме је као човека у сваком могућем смислу. Од када сам почео њиме да се бавим, пливање ми је отворило свет стваралаштва и упознало ме с такмичарским духом. Само играње у води, било да се радило о прскању, скоковима у воду или пливању, представљао је нови изазов за већа достигнућа. Лепота целог тог искуства је што сам уживао у сваком његовом тренутку и заиста волео то што сам радио. Све то је имало смисла, било је истраживачког духа и с циљем да постанем бржи и окретнији. Моје разумевање спорта и осећај који имам за воду дали су ми снагу потребну за даље и веће кораке у животу, за ствари за које у то време нисам био ни свестан. Схватио сам да је пливачко окружење за мене рај, и у дубини душе сам осетио да ће вода открити моју највећу животну страст – такмичење. У средњој школи свакодневно сам сањарио о тој савршеној трци. Понекад су снови били тако убедљиви да сам од узбуђења могао да осетим како адреналин пролази кроз мене”, исповедио се Чавић на свом сајту.

Искористио је већ прву прилику за такву трку. Иако је рођен у САД (Анахајм, 31. мај 1984) и тамо провео цео живот –он је Србин. Још као пионир је постао члан Пливачког клуба Партизана захваљујући Петру Поповићу, директору „црно-белих” и бившем репрезентативцу, који је још тада запазио његову изузетну надареност. Тако је још тада успостављена нераскидива веза између старог краја и младог пливача, који својом висином од 198 цм и тежином од 97 кг као да је сишао с постоља античких вајара.

Уместо да га припадност различитим световима (Балкан и Калифорнија) разједа он као да је покупио најбоље и одавде и отуда. Међу омиљеним филмовима су му и амерички „Гладијатор” и наш „Професионалац”, слуша и клупски техно микс и српску музику.

Али у Чавићевој каријери није све било мед и млеко. После светског рекорда у малим базенима на Европском првенству у Даблину у децембру 2003. његов сан се остварио и, како је записао, „она ватра је утихнула. Следило је поражавајуће искуство на Олимпијади 2004. У полуфиналној трци, после 50 метара вода ми је ушла у купаћи костим због дефекта на опреми. Целе следеће године сам патио од болова. Искусио сам велику кризу идентитета.”

Ипак, Милорад Чавић је смогао снаге да победи ту кризу. И наставља с победама. У Ајндховену је постигао више него што обичан шампион може. „С новом страшћу за спорт имам шансу да освојим медаљу на Олимпијским играма у Пекингу”. То и заслужује.