Обама: За бољу Америку

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, 19.марта– Барак Обама се потврдио као политичар новог кова, с ретком вештином да се из неугодности које су га снашле уздигне као весник „боље Америке”, где ће таквих неугодности бити мање не само за њега него и за цело друштво. Његов говор у Филаделфији доживљен је као један од „историјских наступа” – попут некадашњих какви се памте великанима попут Абрахама Линколна, Франклина Рузвелта и Џона Кенедија – јер се упустио у разјашњавање овдашњих „најосетљивијих питања”, односа међу расама и између политике и религије.

Поводом обе те „максималне осетљивости”, Обама се, мимо своје воље, нашао на великим искушењима, тако да су га његови изборни противници представљали као ривала „на коленима”. Приписивали су му „саучесништво” у проповеди којом је његов, сада већ бивши, свештеник Џеремаја Рајт изрекао низ „запаљивости” – да Бог „треба да прокуне, а не да благослови” Америку, да је својом спољном политиком „призвала” терористичке атентате 11. септембра 2001. године, да њоме „владају бели богаташи”, да су припадници црне расе (у којој су и Обама и Рајт) и даље изложени дискриминацији…

Илиноиски сенатор је још једном осудио такве изјаве, али је, како примећују аналитичари, питање расне и верске припадности „уздигао на виши и општи ниво”. Подсетио је да Рајтова (66) генерација још осећа ожиљке некадашње дискриминације, па и робовласништва, али да није оправдан свештеников приступ који Америку види „као статичну земљу, која се не мења набоље”. Као доказ тог побољшања Обама је навео и сопствени успон до изгледног претендента за председника САД.

Предочио је, такође, да се незадовољство црнаца – некадашњим и садашњим стањем – „не испољава јавно пред белим колегама и пријатељима, али да се такви гласови могу чути у берберницама, продавницама козметике и у домаћинствима”. Позвао је уједно припаднике своје црне расе да не буду „жртве прошлости” и да „преузму пуну одговорност за сопствене животе”.

Поручио им је – како тумачи коментатор „Вашингтон поста” – да „не буду паралисани историјом”, да „разумеју и да легитимна незадовољства белаца (социјалним разликама и другим националним искушењима) не значе да су они расисти”. И међу белцима је много оних који нису осетили благодети, нагласио је Обама, уз препоруку да је сада прилика да се створи „савршеније друштво” које ће настојати да смањује свакојаке јазове и предрасуде. „Не бих ни учествовао у председничким изборима да не верујем у оно што жели већина Американаца”, рекао је Обама. Ова земља, додао је, „никада можда неће бити савршена, али су многа њена поколења показала да може да се усавршава”.

Уједно је указао на то да спорне проповеди нису утицале на њега као политичара. И да он наставља да се залаже за јединство, а не подвајање нације, уз поштовање њених различитости, као предности, а не као мане.

Његови изборни резултати говоре да је успео да, једним делом, премости овдашње прилично заоштрене диференцијације. Најизразитију подршку и даље има међу црнцима, али су међу његовим подржаваоцима и солидни проценти белаца, као и припадника цркава које се на разне начине разликују од његове у Чикагу.

Занимљиво је да он лично није потезао ни расна ни верска питања, али да се нашао у епицентру њиховог „вртлога”. Не само због Рајтове „олује”.

Штаб Хилари Клинтон, његове ривалке унутар Демократске партије, у неколико наврата му је пребацивао да „успехе ређа зато што је црнац”. Присталице кандидата Републиканске партије Џона Мекејна су га прозивале као „притајеног муслимана”, подсећајући на исламске корене његовог оца и очуха, као и на то да му је средње име Хусеин, а све са алузијом да он „није подобан” за шефа државе.

Конзервативни кругови му замерају и да је „превише либералан”, а „недовољан патриота”. Један од разлога за такве оптужбе је и његов приступ рату у Ираку.

За разлику од Клинтонове и Мекејна, он није гласао за тај војни поход. Сада је поновио – као и већина анкетираних грађана – да га није требало ни покретати и да оданде треба што пре повући трупе...

Републиканци сматрају да овакве водиље илиноиског демократе иду у прилог Мекејну. Овако или онако: кандидатура Обаме се испоставља као један од најважнијих тестова америчког друштва– спремности на промене, или за потврду „већ виђеног” у шта се, постоји сагласност, не уклапа његов укупни феномен, назван и „обаманија” због ванредно велике мобилизације и бирача и финансијске потпоре.