Лицемерје „популационе политике”

Био то гаф или не, изјава Славице Ђукић-Дејановић о томе да је потребно успоставити савет или саветовалиште за борбу против абортуса (или пронаталитетну политику) поларизовала је јавно мњење у Србији. Притом, дискусија је била више усмерена на питање постојања права жене да самостално прекине трудноћу, а не на околности које доводе до такве одлуке. Ми смо склони груписањима у таборе који једни друге називају најпогрднијим могућим речима, а пошто се дебата каналише преко изјава политичара и медија које они неретко контролишу, поприлично је сигурно да ће дебата промашити поенту.

Да, свака жена има право да одлучује о рађању свог детета, што укључује и одлуку о прекиду трудноће до одређеног момента у развоју исте. Међутим, нисам сигуран да се ово питање може посматрати само са аспекта људског права и да то није шире друштвено и етичко питање. Свако данас има право и да постане алкохоличар или да се коцка, па то није ствар коју треба да похвалимо или охрабрујемо. Свако наравно може и отићи из ове земље, што све већи број људи и ради, па нисам сигуран да треба равнодушно да посматрамо пражњење Србије. Многе ствари су дозвољене, али нису вреднe промовисања, нити представљају систем вредности који би Србију учинио срећнијом земљом.

Прича о све већем броју абортуса (годишње скоро 200.000), нажалост је део приче о нашем пропадању. Поред тих 200.000 нерођених беба, годишње земљу напусти више од 30.000 људи, док због негативног природног прираштаја остајемо, такође, сваке године без 35.000 становника. Значи да када саберемо оне који оду из земље и оне који оду под њу, 65.000 људи мање живи у Србији сваке године. Мало је рећи да је то алармантан податак, то је катастрофа која се већ десила и која је непоправљива. Овим темпом губљења становништва, за 15–20 година више ће Срба живети у иностранству него у Србији, а тај темпо ће се убрзавати.

Исти су разлози који наводе жене на абортус као и они којим се руководе они који заувек спакују кофере. Не види се перспектива, нити изгледи да ће се подизање деце одвијати без грча, страха и неизвесности за сопствену или њихову сутрашњу егзистенцију. Притом су потпуно лицемерни они политичари који су дозволили да се деца у Србији свакодневно лече СМС порукама и да причају о томе како сада чине нешто за њихово добро. У исто време док власт оснива савет за популациону политику, од 1. јануара држава по диктату ММФ-а укида повраћај ПДВ пореза на беби опрему. Наиме, према наводима из ММФ-а, ,,пореска администрација троши превише времена на такву 'нередовну' активност". Тако ће се порезници сада мирно фокусирати на сакупљање пореза од све мање и мање становника ове земље и домаћих фирми да би се могло више дати за отплату страног дуга и за субвенције за стране инвеститоре.

Ове године су срезане накнаде за породиље (у Београду са 50.000 на 20.000 динара), упркос сталним декларативним изјавама из власти да ће помоћи породице. Притом родитеље, а нарочито мајке, вређају политичари који кажу да се излежавају током породиљског боловања које наравно треба скратити па ће све онда бити као у Немачкој. Узгред буди речено, у Немачкој мајке могу до три године да остану са дететом, али питање је колико људи ће тај податак знати да провери на интернету. Уведене су казне до 50.000 динара за родитеље који оставе дечја колица у ходнику зграде, а претходно су укинути бесплатни уџбеници за најмлађе основце.

Тешко да има горег друштва као околине за одрастање од оног које је фетишизовало новац, подредило све материјалним вредностима, а припада групи најсиромашнијих земаља. Деци се истовремено сервира систем вредности из ријалити емисија где криминалци и проститутке зараде за месец дана више него већина њихових родитеља за годину дана. Да ли смо заборавили тужан пример Стефана Симића, дечка од 18 година из Мола, који је у очају дигао руку на себе јер није могао да заврши средњу куварску школу у Бечеју због тога што није имао да плати за месечну аутобуску карту. Оваквих и сличних примера је превише, а нико из власти их ни приближно није споменуо, попут онога како смо ,,скочили на Дуинг листи" јер смо од радника направили робове чиме привлачимо ,,инвеститоре".

Још дуго времена ће остарели родитељи после испраћаја деце и унука прати аеродромске тоалете својим сузама и питати се да ли је њихова кривица или туђа што у њиховим животима нема осмеха њихових најближих. Ти ће осмеси украшавати Минхен, Чикаго, Торонто, Сиднеј и многе друге светске градове, док ће Србија и даље напредовати на листи најстаријих европских земаља са просечном старошћу од 43 године. Оснивање некаквог државног савета за популациону политику је бесрамни покушај избегавања одговорности власти за мере које су сами донели, а које су отежале положај родитеља. Нико не треба да буде примораван да рађа ако не жели, али они који то желе морају да рачунају на помоћ друштва. Све остало је јефтини спин који не смемо да дозволимо.

Центар за нову политику, адвокат