Licemerje „populacione politike”

Bio to gaf ili ne, izjava Slavice Đukić-Dejanović o tome da je potrebno uspostaviti savet ili savetovalište za borbu protiv abortusa (ili pronatalitetnu politiku) polarizovala je javno mnjenje u Srbiji. Pritom, diskusija je bila više usmerena na pitanje postojanja prava žene da samostalno prekine trudnoću, a ne na okolnosti koje dovode do takve odluke. Mi smo skloni grupisanjima u tabore koji jedni druge nazivaju najpogrdnijim mogućim rečima, a pošto se debata kanališe preko izjava političara i medija koje oni neretko kontrolišu, poprilično je sigurno da će debata promašiti poentu.

Da, svaka žena ima pravo da odlučuje o rađanju svog deteta, što uključuje i odluku o prekidu trudnoće do određenog momenta u razvoju iste. Međutim, nisam siguran da se ovo pitanje može posmatrati samo sa aspekta ljudskog prava i da to nije šire društveno i etičko pitanje. Svako danas ima pravo i da postane alkoholičar ili da se kocka, pa to nije stvar koju treba da pohvalimo ili ohrabrujemo. Svako naravno može i otići iz ove zemlje, što sve veći broj ljudi i radi, pa nisam siguran da treba ravnodušno da posmatramo pražnjenje Srbije. Mnoge stvari su dozvoljene, ali nisu vredne promovisanja, niti predstavljaju sistem vrednosti koji bi Srbiju učinio srećnijom zemljom.

Priča o sve većem broju abortusa (godišnje skoro 200.000), nažalost je deo priče o našem propadanju. Pored tih 200.000 nerođenih beba, godišnje zemlju napusti više od 30.000 ljudi, dok zbog negativnog prirodnog priraštaja ostajemo, takođe, svake godine bez 35.000 stanovnika. Znači da kada saberemo one koji odu iz zemlje i one koji odu pod nju, 65.000 ljudi manje živi u Srbiji svake godine. Malo je reći da je to alarmantan podatak, to je katastrofa koja se već desila i koja je nepopravljiva. Ovim tempom gubljenja stanovništva, za 15–20 godina više će Srba živeti u inostranstvu nego u Srbiji, a taj tempo će se ubrzavati.

Isti su razlozi koji navode žene na abortus kao i oni kojim se rukovode oni koji zauvek spakuju kofere. Ne vidi se perspektiva, niti izgledi da će se podizanje dece odvijati bez grča, straha i neizvesnosti za sopstvenu ili njihovu sutrašnju egzistenciju. Pritom su potpuno licemerni oni političari koji su dozvolili da se deca u Srbiji svakodnevno leče SMS porukama i da pričaju o tome kako sada čine nešto za njihovo dobro. U isto vreme dok vlast osniva savet za populacionu politiku, od 1. januara država po diktatu MMF-a ukida povraćaj PDV poreza na bebi opremu. Naime, prema navodima iz MMF-a, ,,poreska administracija troši previše vremena na takvu 'neredovnu' aktivnost". Tako će se poreznici sada mirno fokusirati na sakupljanje poreza od sve manje i manje stanovnika ove zemlje i domaćih firmi da bi se moglo više dati za otplatu stranog duga i za subvencije za strane investitore.

Ove godine su srezane naknade za porodilje (u Beogradu sa 50.000 na 20.000 dinara), uprkos stalnim deklarativnim izjavama iz vlasti da će pomoći porodice. Pritom roditelje, a naročito majke, vređaju političari koji kažu da se izležavaju tokom porodiljskog bolovanja koje naravno treba skratiti pa će sve onda biti kao u Nemačkoj. Uzgred budi rečeno, u Nemačkoj majke mogu do tri godine da ostanu sa detetom, ali pitanje je koliko ljudi će taj podatak znati da proveri na internetu. Uvedene su kazne do 50.000 dinara za roditelje koji ostave dečja kolica u hodniku zgrade, a prethodno su ukinuti besplatni udžbenici za najmlađe osnovce.

Teško da ima goreg društva kao okoline za odrastanje od onog koje je fetišizovalo novac, podredilo sve materijalnim vrednostima, a pripada grupi najsiromašnijih zemalja. Deci se istovremeno servira sistem vrednosti iz rijaliti emisija gde kriminalci i prostitutke zarade za mesec dana više nego većina njihovih roditelja za godinu dana. Da li smo zaboravili tužan primer Stefana Simića, dečka od 18 godina iz Mola, koji je u očaju digao ruku na sebe jer nije mogao da završi srednju kuvarsku školu u Bečeju zbog toga što nije imao da plati za mesečnu autobusku kartu. Ovakvih i sličnih primera je previše, a niko iz vlasti ih ni približno nije spomenuo, poput onoga kako smo ,,skočili na Duing listi" jer smo od radnika napravili robove čime privlačimo ,,investitore".

Još dugo vremena će ostareli roditelji posle ispraćaja dece i unuka prati aerodromske toalete svojim suzama i pitati se da li je njihova krivica ili tuđa što u njihovim životima nema osmeha njihovih najbližih. Ti će osmesi ukrašavati Minhen, Čikago, Toronto, Sidnej i mnoge druge svetske gradove, dok će Srbija i dalje napredovati na listi najstarijih evropskih zemalja sa prosečnom starošću od 43 godine. Osnivanje nekakvog državnog saveta za populacionu politiku je besramni pokušaj izbegavanja odgovornosti vlasti za mere koje su sami doneli, a koje su otežale položaj roditelja. Niko ne treba da bude primoravan da rađa ako ne želi, ali oni koji to žele moraju da računaju na pomoć društva. Sve ostalo je jeftini spin koji ne smemo da dozvolimo.

Centar za novu politiku, advokat