Данас се све свело само на забаву

Дамир Урбан, хрватски текстописац, музичар и гитариста поново долази пред београдску публику, овај пут као гост „Миксер хауса” где ће 2. јануара одржати концерт као увод у нову 2017. годину. И увод у нове музичке победе за којима трага још од основне школе.

Када сте са 16 година први пут стали пред ријечку публику, да ли сте видели себе у 21. веку у улози музичара?

Морам да признам да сам стао пред ријечку публику још раније, негде у осмом разреду основне школе, у склопу једне школске приредбе. Ипак, први прави наступ имао сам са 16 година. Тада, као ни сада, нисам био сигуран да ће ми музика обележити живот. Цртао сам и сликао, а музика је била један успутан хоби. Више као експеримент, покушај ширења властитих граница. Касније сам уписао и студије ликовне културе, али мало-помало љубав према музици се претворила у својеврсну зависност и данас не могу да замислим живот без ње.

Како се мењала ријечка, хрватска музичка сцена током те три деценије. Како ви?

На почетку своје музичке узоре и утицаје покупио сам из суседних гаража. У Ријеци је тада панк доживљавао своје највеће врхунце и све се то одразило и на мене. Провео сам једно цело лето затворен у маленој брвнари, са пријатељем бубњарем, голи до појаса и мокри од зноја. Ја сам тада свирао бас, певање није било ни у плану. Значи, бубањ и бас од јутра до мрака. Док су се остали купали, ми смо знали да вртимо по једну шему укруг. И то без паузе, по неколико сати. Све ме је то вероватно усмерило у једном правцу, где се без обзира на стил музике коју свирамо треба увек дати до краја. Данас се у тим песмама више не препознаје само ријечка публика већ сви људи сличног сензибилитета и интереса. Човек се мења и било би лоше да се заједно с њим не мења и музика коју ради или текстови које пише. Једино на тај начин аутор може поштено да остари. Што се саме сцене тиче и она се мењала кроз време. Долазак сваког новог музичког стила у свету деловао би и на ријечку сцену. То је видљиво поготово данас, када са интернетом можете да држите корак са сценом било ког светског града.

Осећа ли се криза ауторства на хрватској музичкој сцени?

Криза се осећа на светској сцени па како не би и на тако малој сцени као што је хрватска. Увек ће моћи да се издвоји неки појединац који показује нешто сасвим супротно, али ако говоримо о некој генералној ситуацији, онда није баш бајно. Никада није било више музике око нас као што је то данас, а истовремено никада музика није била тако лоша као што је данас. Музика је изгубила потребу да у исто време образује слушаоца и да га забави. Да би се схватила нека музику требало се и потрудити мало, међутим, данас се све свело само на забаву. Тако имамо сцену са много извођача, али мало њих потраје дуже од једног лета. Није то криза хрватске сцене, већ криза која је видљива свуда.

Како бисте оценили београдску, српску музичку сцену, које су сличности или разлике између ње и хрватске сцене?

Београд је велики град. Имате дугу историју музичке сцене. Ријечка сцена је увек имала неку чудну везу са београдском и љубљанском тако да сам добро упознат са свим старијим, али и новијим извођачима из Београда, али и Србије уопште. Сигурно се и ту осећа својеврсна комерцијализација сцене, али срећом по вас, Београд је довољно велик град да ће увек бити места и за неки гаражни бенд као и за оне који свирају народњаке. Можда понекад вага мало претегне на једну страну, али равнотежа се доласком два-три, добра, нова извођача, поново успостави. Без обзира на то што неки музику третирају искључиво као средство за забаву, сваки час до мене дође неки извођач који шири хоризонте и помиче музичке границе.

Вишеструки сте добитник „Порина”, „Црног мачка”... Колико вам награде значе?

Негде у почетку награде су ми сигурно биле додатни подстрек за рад и стварање. Подстрек да будем још бољи, али данас нисам више сигуран. Када те публика награди на концерту, таква ми награда значи пуно. Када моја песма делује позитивно на некога или му помогне да лакше прође кроз неки тежак период живота, такве су ми награде најдраже, али награде у облику неке статуе или папира више ме не занимају.

Каква је будућност рок музике?

Не знам. Рок музика је одувек била ту да покаже зубе неправедном систему или тренутној политичкој опцији. Рок је био опозиција свему лошем и наравно да се зато велики део младих увек проналазио у њој. За разлику од осталих музичких праваца, рок музичари су често користили своју позицију јавне особе како би проговорили и указали на неку неправду. Та правоверност је увек била награђена од публике. Данас се рок музика искомерцијализовала па се млади полако окрећу другим музичким правцима, јер ако траже да се неко бескомпромисно, кроз текстове обрачуна са тренутном политичком елитом, можда ће пре такве наћи у реп музици него у року. У оном тренутку када се појави прави рок извођач који уз музику нуди и одређену поруку, и све то још потцрта својим животним стилом и ставом, тада ће се публика лако пронаћи у томе. Нема страха за прави рокенрол, али за оне који ту случајно залутају и мисле да ће текст о секси гузици бити довољан мамац – за њих је боље да гитару одмах замене за хармонику.