Danas se sve svelo samo na zabavu

Damir Urban, hrvatski tekstopisac, muzičar i gitarista ponovo dolazi pred beogradsku publiku, ovaj put kao gost „Mikser hausa” gde će 2. januara održati koncert kao uvod u novu 2017. godinu. I uvod u nove muzičke pobede za kojima traga još od osnovne škole.

Kada ste sa 16 godina prvi put stali pred riječku publiku, da li ste videli sebe u 21. veku u ulozi muzičara?

Moram da priznam da sam stao pred riječku publiku još ranije, negde u osmom razredu osnovne škole, u sklopu jedne školske priredbe. Ipak, prvi pravi nastup imao sam sa 16 godina. Tada, kao ni sada, nisam bio siguran da će mi muzika obeležiti život. Crtao sam i slikao, a muzika je bila jedan usputan hobi. Više kao eksperiment, pokušaj širenja vlastitih granica. Kasnije sam upisao i studije likovne kulture, ali malo-pomalo ljubav prema muzici se pretvorila u svojevrsnu zavisnost i danas ne mogu da zamislim život bez nje.

Kako se menjala riječka, hrvatska muzička scena tokom te tri decenije. Kako vi?

Na početku svoje muzičke uzore i uticaje pokupio sam iz susednih garaža. U Rijeci je tada pank doživljavao svoje najveće vrhunce i sve se to odrazilo i na mene. Proveo sam jedno celo leto zatvoren u malenoj brvnari, sa prijateljem bubnjarem, goli do pojasa i mokri od znoja. Ja sam tada svirao bas, pevanje nije bilo ni u planu. Znači, bubanj i bas od jutra do mraka. Dok su se ostali kupali, mi smo znali da vrtimo po jednu šemu ukrug. I to bez pauze, po nekoliko sati. Sve me je to verovatno usmerilo u jednom pravcu, gde se bez obzira na stil muzike koju sviramo treba uvek dati do kraja. Danas se u tim pesmama više ne prepoznaje samo riječka publika već svi ljudi sličnog senzibiliteta i interesa. Čovek se menja i bilo bi loše da se zajedno s njim ne menja i muzika koju radi ili tekstovi koje piše. Jedino na taj način autor može pošteno da ostari. Što se same scene tiče i ona se menjala kroz vreme. Dolazak svakog novog muzičkog stila u svetu delovao bi i na riječku scenu. To je vidljivo pogotovo danas, kada sa internetom možete da držite korak sa scenom bilo kog svetskog grada.

Oseća li se kriza autorstva na hrvatskoj muzičkoj sceni?

Kriza se oseća na svetskoj sceni pa kako ne bi i na tako maloj sceni kao što je hrvatska. Uvek će moći da se izdvoji neki pojedinac koji pokazuje nešto sasvim suprotno, ali ako govorimo o nekoj generalnoj situaciji, onda nije baš bajno. Nikada nije bilo više muzike oko nas kao što je to danas, a istovremeno nikada muzika nije bila tako loša kao što je danas. Muzika je izgubila potrebu da u isto vreme obrazuje slušaoca i da ga zabavi. Da bi se shvatila neka muziku trebalo se i potruditi malo, međutim, danas se sve svelo samo na zabavu. Tako imamo scenu sa mnogo izvođača, ali malo njih potraje duže od jednog leta. Nije to kriza hrvatske scene, već kriza koja je vidljiva svuda.

Kako biste ocenili beogradsku, srpsku muzičku scenu, koje su sličnosti ili razlike između nje i hrvatske scene?

Beograd je veliki grad. Imate dugu istoriju muzičke scene. Riječka scena je uvek imala neku čudnu vezu sa beogradskom i ljubljanskom tako da sam dobro upoznat sa svim starijim, ali i novijim izvođačima iz Beograda, ali i Srbije uopšte. Sigurno se i tu oseća svojevrsna komercijalizacija scene, ali srećom po vas, Beograd je dovoljno velik grad da će uvek biti mesta i za neki garažni bend kao i za one koji sviraju narodnjake. Možda ponekad vaga malo pretegne na jednu stranu, ali ravnoteža se dolaskom dva-tri, dobra, nova izvođača, ponovo uspostavi. Bez obzira na to što neki muziku tretiraju isključivo kao sredstvo za zabavu, svaki čas do mene dođe neki izvođač koji širi horizonte i pomiče muzičke granice.

Višestruki ste dobitnik „Porina”, „Crnog mačka”... Koliko vam nagrade znače?

Negde u početku nagrade su mi sigurno bile dodatni podstrek za rad i stvaranje. Podstrek da budem još bolji, ali danas nisam više siguran. Kada te publika nagradi na koncertu, takva mi nagrada znači puno. Kada moja pesma deluje pozitivno na nekoga ili mu pomogne da lakše prođe kroz neki težak period života, takve su mi nagrade najdraže, ali nagrade u obliku neke statue ili papira više me ne zanimaju.

Kakva je budućnost rok muzike?

Ne znam. Rok muzika je oduvek bila tu da pokaže zube nepravednom sistemu ili trenutnoj političkoj opciji. Rok je bio opozicija svemu lošem i naravno da se zato veliki deo mladih uvek pronalazio u njoj. Za razliku od ostalih muzičkih pravaca, rok muzičari su često koristili svoju poziciju javne osobe kako bi progovorili i ukazali na neku nepravdu. Ta pravovernost je uvek bila nagrađena od publike. Danas se rok muzika iskomercijalizovala pa se mladi polako okreću drugim muzičkim pravcima, jer ako traže da se neko beskompromisno, kroz tekstove obračuna sa trenutnom političkom elitom, možda će pre takve naći u rep muzici nego u roku. U onom trenutku kada se pojavi pravi rok izvođač koji uz muziku nudi i određenu poruku, i sve to još potcrta svojim životnim stilom i stavom, tada će se publika lako pronaći u tome. Nema straha za pravi rokenrol, ali za one koji tu slučajno zalutaju i misle da će tekst o seksi guzici biti dovoljan mamac – za njih je bolje da gitaru odmah zamene za harmoniku.