Председник Кенеди је волео Флеминговог Џејмса Бонда

У мају 2017. године навршиће се 100 година од рођења Џона Ф. Кенедија, америчког председника, чији је мандат од непуне три године обележила и свест да култури треба дати улогу која је била далеко од споредне.

О томе сведочи књига Симоне Чупић, редовног професора Филозофског факултета у Београду на катедри за историју уметности, „Џон Кенеди и нова граница културе – Мона Лиза и Супермен” (објавила Галерија Матице српске).

Ова књига је на неки начин наставак претходног дела ове ауторке „The JFK Culture”, а у којем се бавила истраживањем феномена културе у доба најпопуларнијег америчког лидера.

Америчке државне службе културом су се успешно користиле и пре Кенедија, тачније још од краја Другог светског рата, али ће интересовања и општи потенцијал новог председничког пара, од почетка шездесетих дати нови замах споју политике и културе.

– Половином 20. века Америка је и даље углавном виђена као „млада држава”, са историјским развојем лишеним „велике” културе. Том стереотипном ставу су знатно доприносили холивудски филмови као најпопуларнији извозни производи којима су доминирали каубоји и Индијанци, гангстерске саге из тридесетих и лаке комедије у којима су главни јунаци неговали систем вредности који је доприносио овој стереотипној слици. Почетком седме деценије није више било сумње да је Америка светска сила, али требало је утврдити и идеју о цивилизацијском лидерству. У промовисању те идеје потенцијал јавне представе о Кенедију био је драгоцен – човек који држи до етикеције и манира, млад али зрео интелектуалац, онај са којим је почињала нова епоха. Кенедијеви су у том смислу виђени као оличење „нове” Америке – каже Симона Чупић.

Пажљиво планирана културна политика у време Кенедија почивала је на слогану чувеног песника Роберта Фроста: „Поезија као снага”. Фрост је учествовао на председничкој инаугурацији, што је први пут у историји да је један песник обележио такав политички спектакл. Низ догађаја из културе који ће обележити Кенедијев мандат имаће и веома значајну политичку димензију, одевену у форму уметничког.

Симона Чупић пише о пројекту рестаурације председничке резиденције, коју је Жаклина Кенеди описала као тежњу „да Бела кућа постане симбол културе колико и политичког лидерства”.

Фазе рестаурације америчка јавност је детаљно пратила у медијима, да би у телевизијској емисији (1962) „Обилазак Беле куће са госпођом Џона Ф. Кенедија” видела не само како изгледа, већ добила и председнички позив у посету.

За емисију, коју је само у САД гледало осамдесет милиона људи, Жаклина Кенеди ће добити почасну награду „Еми”.

Приказана и дистрибуирана у 106 земаља, укључујући и шест комунистичких држава, емисија је промовисала развојне токове америчке историје и културе, али и америчку демократију и друштвену климу у којој су грађани добродошли у своју председничку резиденцију, као и идеју о држави која се гради на континуитету и уважавању политичких претходника чак и када нису истомишљеници.

Кенедијев мандат обележили су неки од најважнијих догађаја у историји борбе афроамеричког становништва за своја грађанска права: од протестних „вожњи слободе” којима су опструирана расна раздвајања у јавном превозу, преко „Оле Мис протеста” 1962. када је упис Џејмса Мередита на Универзитет Мисисипија довео до сукоба у којима је двоје људи погинуло, а преко триста повређено, хапшења Мартина Лутера Кинга и настајања чувених „Писама из затвора у Бирмингаму” до „марша на Вашингтон” 28. августа 1963. у коме је учествовало око 200.000 људи.

У таквој атмосфери позив председничког пара афроамеричкој оперској звезди Грејс Бамбри да одржи концерт у Белој кући 1962. године био и јасна политичка порука.

Симона Чупић описује и долазак чувене „Мона Лизе” из париског Лувра и то у време напетих односа са француским председником Де Голом.

– Померање уметничког тежишта из Париза у Њујорк започето је још тридесетих година 20. века. Променљиви послератни америчко-француски односи посебно су се закомпликовали током Кенедијевог мандата изазивајући кризу у целокупној западној алијанси. Француски председник Шарл де Гол не само да је отворено критиковао америчку спољну политику, већ је отворио и питање аутономног одлучивања своје државе о војној политици и нуклеарном наоружавању.

Без обзира на те околности, Леонардова „Мона Лиза” 1963. године гостује у Вашингтону и потом у Њујорку. Не треба превидети ни да је изложба „Мона Лизе” претходила најављеном доласку Микеланђелове „Пиете” у Сједињене Државе. Одлуком Папе Јована XXIII, крајем 1962. године, чувена ренесанса скулптура требало је да први пут напусти Италију. Био је то гест којим је Света столица желела да искаже „захвалност Америци због свега што је чинила за остатак света”. У светлу сложених друштвено-политичких прилика обе изложбе могле су бити интерпретиране и као ритуално измештање симбола старог света у нови – Pax Americana као Pax Romana, као нова ренесанса, којој је европскa култура и цивилизација уступала место – каже Симона Чупић.

Књига ове ауторке заправо говори o томе да консеквентно спроведена идеја културе као државотворног пројекта потврђује одговорну државну политику и да лични укус председника не може утицати на културну политику.

–У бројним потоњим историјским и параисторијским деконструкцијама „мита о Кенедију”, доводи се у питање његова искреност када је реч о интересовању за културу оценама да јој сам није био склон на начин који је његова администрација промовисала. Такав суд показује суштинско неразумевање разлике између личног става и стратегије културне политике. Трагање за одговором зашто је Џон Кенеди „мрзео” „Прошле године у Мариенбаду”, а волео Флеминговог Џејмса Бонда ирелевантно је зато што је невидљиво у његовој културној политици – објашњава наша саговорница.

Године које су уследиле након атентата у Даласу обележиће мноштво меморијалних обележја, сасвим различитог квалитета. Ипак, у непосредној близини места трагедије реализован је рад Филипа Џонсона асоцијативног карактера, који потпуно одступа од „баналности класичне скулптуре” како је сам аутор објаснио. Од када је 1970. завршен, Џонсонов рад је често изазивао и конфузне реакције јавности неспремне на ово апстрактно решење на коме је иначе инсистирала породица.

– Иако привидно „уметничке и естетске” критике су сведочиле о дубљем проблему: да ли Далас уопште жели овај меморијал, односно да ли сме да га не жели – каже Симона Чупић, што показује да је уметност, као и много пута до тада, послужила да се прикрију крупнија политичка питања.