Тринаесто прасе

Горе, испод Цветкове механе, скрасила се тесна кафаница чији назив и газдина прича старије госте понекад одведу на пут три километра низбрдо и пет и по деценија натраг кроз лавиринт времена и успомена, до Каленић пијаце и почетка шездесетих година прошлог века. То сентиментално путовање је као створено да из скровишта измами успавани дух веселог Београда. Овако.

Беше последње децембарско вече, у доба када су сваки ресторан, свака кафанчина, па чак и сваки злехуди периферијски бифе, организовали свечани дочек Нове године. Онај газда, мој пријатељ, тада момчић од осамнаест зима, запуцао је низ завејани Булевар застајкујући пред сваким кафанским излогом.

Прилепио би нос уз замагљено стакло прошарано леденим цветовима и вирио у нади да ће наићи на слободно место. Али, све је било пуно. Народ је славио, а негде већ увелико лумповао. Нико на њега није обраћао пажњу, па је самом себи напунио главу примислима да је свуда и сваком сувишан, као тринаесто прасе.

Безнадежно усамљен, помирен с тим да ће га поноћ заскочити насред улице, скренуо је из Булевара улево да Синђелићевом пристигне до Каленић пијаце. И ту, крај Крунског венца, баш наспрам кафане „Каленић”, опазио је стару оронулу зграду налик пијачној магази. Беше то крчма која му ништа добро није обећавала. Свеједно, закорачио је уз она три излизана басамака и бојажљиво отворио врата...

Унутра је затекао чудо, најпријатније изненађење у промрзлој зимској ноћи. Јер, стални кафански гости, а реч је о чубурској братији и њему сасвим непознатим људима, као да су само њега чекали па да почну лумперајку! А и музиканти су се распомамили, што је звучало као да је удешено баш њему у част. Не дадоше, јадао се после, ниједном да се маши за џеп. Тако су терали до праскозорја.

Ујутру, ошамућен од вина и утисака, шипчио је уз залеђени Булевар и већ код „Старог ђерма” донео неопозиву одлуку: ако икад буде отворио своју радњу – шнајдерај, ауто-отпад, адвокатску канцеларију, пиљарницу, пекару или амбуланту, шта било – наденуће јој име по чудној кафани крај Каленић пијаце.

Доцније је дипломирао економију и бавио се својим послом четрдесет година, а онда му се посрећило да у свом крају, код Цветкове механе, отвори кафану. Наравно, назвао ју је по оној старој, чубурској, која је давно нестала из градског земљописа и ишчилела из сећања.

Нада се да је успео да сачува бар мало њеног духа, оног новогодишњег? Јесте, наравно, чак и радним данима, али не ваља то изрећи пред њим наглас да нешто не би кренуло наопако, или да се не узохоли.

Не спомињем ни његово, нити име кафане, не из страха да бих их тиме препоручио и нехотице рекламирао, већ зато што ће их, ако се још држи свог завета, пажљивији читалац и случајни намерник највероватније препознати и без тога.