Од Ђорђевића научио да ужива у кошарци

Иза Марка Симоновића је најуспешнија година и на спортском и на приватном плану.

Са Црвеном звездом је доминирао у АБА лиги и на паркетима у Србији, стигао до четвртфинала Евролиге. У дресу репрезентације играо је финале са Американцима на Играма у Рију, постао отац, а у новој сезони игра најбољу кошарку у животу.

Уз то, постао је љубимац навијача „црвено-белих“, играч чији дрес највише купују млади, чије име најчешће скандирају на утакмицама.  

- Јесте, стварно је била сјајна календарска година на свим пољима. Не бих се бунио када би се поновила. Што се кошарке тиче, и у клубу и са репрезентацијом и индивидуално,  поносим се оним што смо урадили. Знам да је тешко то поновити, али борићемо се, ништа није немогуће.

Четврта сезона у Звезди, нигде се дуже није задржао. У кошарку је ушао сасвим случајно, лечећи носталгију због напуштања родног Косова и Метохије непосредно пре избијање сукоба. Обрео се на Црвеном крсту, али озбиљну кошарку почео да игра у Остендеу који је тренирао Мирослав Николић, афирмисао се у Будућности код Дејана Радоњића, а ево настављају у Звезди.

- Звездаш сам од малена, осећам се лепо, код куће сам, имам добар однос са људима из клуба, тренером и саиграчима. Најкраће речено, уживам.

У његовој каријери је све некако каснило, али упорношћу, истрајношћу и великим радом, долазио је до оног што му припада. У репрезентацији је дебитовао на Светском купу 2014, а 2009. је био капитен универзитетске селекције из које је селектор Душан Ивковић на ЕП у Пољској повео Бјелицу, Радуљицу, Мачвана и Штимца, међу најбољима. У Звезди је у трећој сезони морао да прође двомесечну „проверу“, да би стигао до улоге лидера. Никад неће заборавити сусрет са селектором Александром Ђорђевићем, уочи Светског првенства у Шпанији 2014, јер, како каже, то му је преокренуло каријеру и поглед на кошарку.

- То је било на окупљању у хотелу „Зира“. Када се завршио званични део, захвалио сам се што ме је ставио на шири списак, уз опаску да се неће покајати. Рекао је да  сам заслужио позив и да је сигуран да ћу изборити место у тиму. Тада ми је срце „порасло“ и добио сам велику жељу да покажем да је  у праву.

Недостаје му још европска медаља, има светско и олимпијско сребро. Већ у 2017. има шансу да освоји „триплу круну“.

- Била би греота да ова репрезентација не узме неко злато. То су сјајни људи, врхунски спортисти. С обзиром да је скоро немогуће победити Американце, преостаје нам да то урадимо на Европском првенству у Турској. Била то круна ове генерације.

Мадрид, Рио, два велика финала са Американцима, повратак српске кошарке у висине и тренуци за незаборав.

- На олимпијским играма је теже освојити медаљу и некако је вреднија. Одиграли смо сјајно, а  посебна драж је то што је кошаркашко финале био последњи спортски догађај, затворили смо Игре у Рију. Ево, и сада сам се најежио. Подиже се застава Србије, војници у свечаним униформама салутирају, то је нешто најлеше што сам у животу доживео.

Скоро без одмора ускочио је у Звездин дрес, кренула је још једна бајковита сезона, најбоља од када носи дрес вољеног клуба.

- Из године у годину види се велики напредак у организацији, селекцији, игри и резултатима. Сада је Звезда препознатљив бренд не само у Европи.

Не смета му ни то што је на Мали Калемегдан други пут ушао на „мала врата“.

- Тако се наместила ситуација. Тим је био селектиран, догодиле су се повреде неких играча и ја сам ускочио непланирано. Било је промена и током сезоне, али смо у ходу све то превазишли и завршили највећим успехом, са два трофеја и пласманом међу осам најбољих тимова у Евролиги, уз многе рекорде. Одмах смо се и без проблема договорили о наставку сарадње. Волим што сам у Звезди, код куће и да играм пред навијачима који немају премца.

Не би имао ништа против да у црвено-белом дресу заврши каријеру, мада је свестан да ће оваквим играма сигурно привући интересовање много богатијих клубова.

- Не гледам далеко у будућност, али оно што знам је да ћу играти кошарку докле год будем могао да ходам, на овом нивоу бар још четири-пет.

Са Дејаном Радоњићем има однос који превазилази релацију тренер-играч, седма је сезона како сарађују.

- Одличан млад гренер, али са великим искуством и знањем. Доказао се на највишем европском нивоу и пред њим је сјајна каријера. Довољно је да ме погледа и знам шта мисли и жели.

Звезда игра можда и најлепшу кошарку у Европи, а гро играча су домаћи. Отуда и сличност с оним како игра државни тим.

- Највећа похвала нам је када чујемо од компетентних људи да играмо допадљиву кошарку. Види се да уживамо, дајемо максимум против много јачих тимова. Кад се из јаке одбране растрчимо веома је тешко играти против нас, ни најјаче екипе не могу да изађу из те машине. Међутим, не треба се заносити неким чудима.

Каже да су успеси резултат снаге тима, система и континуитета рада и добре селекције.

- Имамо интересантне профиле играча који могу да играју врхунски на обе стране терена и на више позиција. Друга ствар је другарство, дуго смо заједно, добро знамо ко шта може и не може. Истуримо врлине у први план, сакријемо мане и зато тако добро функционишемо.

У 2017. жели пре свега здравље саиграчима, с обзиром на велика искушења и напоре. На клупском и репрезентативном плану јасно је одредио циљеве.

- Надам се да ћу са Звездом да освојим три трофеја. Волео бих да се у Евролиги пласирамо у плеј-оф, али мислим да ће то бити веома тешко. Важно је останемо на позицији с које можемо да нападамо осмо место, али конкуренција је никад јача и биће потребно и доста среће. Злато на Евробаскету заокружило би причу на нивоу кошаркашке бајке.

Не воли да истиче претерано свој учинак, али факат је да је најбољи стрелац Звезде, најјача нападачка карика и права мора за тренере противника и чуваре.

- То је пре свега заслуга тренера и саиграча. Најважније за сваког играча је да му пријају тим, тренер и улога коју добије.

Иако је класично крило, одлично се сналази на позицији „четворке“. У нападу до изражаја долази брзина, могућност да решава ситуације и продором, а

тимска одбрана омогућава му да изађе на крај са снажнијим и вишим противницома.

- Многим тимовима не одговара наша формација са четири спољна играча и једним високим. Тимски све покривамо, али кад кренемо у напад то је велики проблем и за велике тимове као што су Реал, Барселона и Макаби. Приморавамо их да нам се прилагоде, а то је клопка.

Каже да има срећу што у репрезентацији и Звезди игра уз сјајне плејмејкере Теодосића и Јовића, да они сваког саиграча учине тридесет одсто бољим. А, шта је научио од сеелектора Александра Ђорђевића?

- Да уживам у кошарци. Променио је моје погледе на спорт...