Већа плата највећа жеља

Питање „од милион долара” на прелазу из 2016. у 2017. јесте да ли ће председнички кандидат СНС-а (можда и владајуће коалиције) бити актуелни шеф државе Томислав Николић или председник републичке владе Александар Вучић. Резултати традиционалног новогодишњег испитивања јавног мњења „Политике” и агенције „Фактор плус” показују да је дилема, са становишта власти, прилично оправдана. Вучић, изгледа, има шансе да победи већ у првом кругу (ако не буде великог обрта), а Николић, иако добро стоји у првом, може да има велики проблем у другом кругу.

Као и 2016, и у новој години имаћемо изборе у априлу, па иако је остало нешто мало више од три месеца, још има доста непознаница. Отуда су и у овој анкети питања која се тичу председничких кандидата и избора више хипотетичка, будући да је мали број званично најављених кандидатура. Заштитник грађана Саша Јанковић, рецимо, у последњој недељи старе године јавно је рекао да намерава да се кандидује, али о њему се дуго спекулише као о могућем заједничком кандидату опозиције, па смо га уврстили међу потенцијалне такмаце за Андрићев венац. ДСС је као свог кандидата промовисао Александра Поповића два-три дана раније у односу на Јанковића, али о њему се није много причало пре тога, па није био на нашој листи кандидата (као што се и у питању о домаћим догађајима који су оставили утисак наводе два преговарачка поглавља са ЕУ у децембру, пошто је треће, поглавље 26, одблокирано нешто касније).

Новогодишња анкета спроведена је од 16. до 26. децембра, на узорку од 1.200 испитаника. Према овим резултатима, средња оцена за рад председника Николића мало је порасла за годину дана (са 2,3 на 2,5), а директор „Фактора плус” Владимир Пејић оцењује да је то одраз „благе кампање која је кренула и мање негативних ствари око њега него претходне године”. Али чак 43 одсто испитаника сматра да Николић не треба да добије други мандат. Можда је то последица тренутне конфузије око тога ко ће се на крају кандидовати, али оволики број негативних одговора указује, сматра Пејић, на проблем другог круга кад је Николић у питању.

Наши „парови” за други круг постављени су као потпуно хипотетичко питање, о којем су се углавном изјашњавале присталице два упарена „кандидата”, а било је доста неопредељених. Уз ово ограђивање, Пејић истиче да може да замисли ситуацију у којој би се око противкандидата Николићу, па и Вучићу, у евентуалном другом кругу ујединило много више странака и личности.

„Методолошки смо ми то исправно урадили и резултат је потпуно тачан у овом тренутку, али у околностима кампање и референдумског расположења, сигурно да коначни резултат не би одговарао овоме што истраживање показује”, истиче Пејић.

Иако се по овој анкети чини да је најјачи противкандидат Вучићу – Николић, у реалности би се вероватно испоставило знатно другачије, јер би у другом кругу било много више опредељених у случају неке друге „комбинације” него ове замишљене напредњачке.

„Имам утисак, насупрот многима, да Вучић није пресрећан ако буде морао да се кандидује и да бежи од те одлуке. Али питање је да ли ће моћи да побегне, између осталог и због оваквих резултата. Нисам сигуран да би пустио да се ризикује да неки његов кандидат изгуби у другом кругу. Он је прилично поштено наступио кад је рекао да ће у великој мери влада зависити од председничких избора, а да сам на његовом месту, прилично бих се дистанцирао од тих председничких избора у случају да не желим да се кандидујем”, каже Пејић. Не влада конфузија само око председничких избора, него и кад је реч о дијалогу о КиМ. Из одговора на питање ко има највише користи од тих бриселских преговора види се да нису начисто шта они доносе.

Кад је реч о путу Србије ка Европској унији, изгледа да су грађани песимистичнији (или реалнији?) него пре годину дана. Тада је само 14 одсто испитаника сматрало да Србија никад неће ући у ЕУ, а сада то мисли чак 30 процената. Поред тога, сада одговор на то питање не зна тек три одсто испитаника, а пре годину дана такав одговор изабрало је њих 11 процената, кад је било и 19 процената оптимиста да ћемо ући у ЕУ 2020. године.

„Очигледно је све већи скептицизам, а то није везано само за Србију, него уопште за ситуацију у ЕУ. Мало је парадоксално, јер Србија формално напредује ка ЕУ, отварају се поглавља, али људи немају осећај да се приближавамо. Ту се надовезујемо и на питање шта ће бити са ЕУ”, истиче Владимир Пејић.

С овим питањем вероватно се може повезати и став грађана према мигрантима. Ове године, наиме, много су мање саосећајни у односу на прошлу. На идентично постављено питање и понуђене одговоре, прошле године је 36 одсто испитаника рекло да Србија може да прихвати неколико стотина миграната за стално, 19 одсто – и неколико хиљада, четири процента их је одговорило „колико год треба”, није знало да каже њих 18 одсто, а 23 одсто је навело – ниједног. Сада је тај проценат натполовичан и нико није рекао да „не зна”.

„Можда је на овакав резултат утицала и трагедија из Берлина која се догодила за време спровођења истраживања, али генерално, утицај на овакав став имали су инциденти повезани с мигрантима у претходних годину дана у свету, али и у Србији. Страх, који је доминантан осећај, очигледно је утицао на то да их више не перципирају само као неке несрећне људе, него и у доброј мери проблематичне”, указује Пејић.

Одговори наших испитаника показују и да су се многи „отрезнили” после еуфорије због Трампове победе над Хилари Клинтон, па њих 46 одсто мисли да ће однос САД према Србији остати исти. Кад је реч о промени начина избора председника Србије, изгледа да не разумеју баш најбоље о чему је ту реч, а и није им много стало, као што их не дотиче ни могућност увођења неке врсте виза за земље ЕУ.

„За мене је већи утисак степен (не)заинтересованости за ту тему, него сам став. Једноставно, људи не путују, а ако отпутују, то је једном негде...”, наводи Пејић и указује да је његов најјачи утисак у вези са целим истраживањем – незаинтересованост грађана за дешавања око њих. Мали је број домаћих догађаја који изазивају пажњу, примећује Пејић, док су утисци о страним догађајима били јачи. Као да је изгубило на значају оно што се код нас збива.

„Не само код овог питања, него кроз цело истраживање, преовлађује утисак да сензитивност грађана није на високом нивоу. Више тешко шта може да их изненади и изазове код њих неку јачу реакцију. Као да је све познато. Тешко их је и разбеснети и одушевити, и кад је реч о личностима и кад је реч о догађајима”, указује директор „Фактора плус”, додајући да не завиди политичарима који ће се бавити изборним стратегијама.