Упутство за лек као тест за вид

Познавање медицинске терминологије, али и наочаре са великом диоптријом, лупа или очи млађих укућана – неопходни су предуслови да би се прочитало упутство о леку. У свакој кутији са таблетама, ампулама, капима или машћу мора да се нађе и такозвани сажетак карактеристика лека, како се повелики комад папира пресавијен и по десетка пута званично зове. Проблем је што је ово упутство, због ситних слова која онемогућавају читање или због неразумљивости, практично неупотребљиво за онога коме је намењено, нарочито пацијентима у старијој доби.

Професорка Медицинског факултета у Београду у пензији др Милица Простран, наш угледни клинички фармаколог, слаже се да су ситна слова, којима су најчешће штампана упутства о коришћењу неког лека, велики проблем, али када би се повећала величина слова којом је одштампан пропратни тест, повећала би се количина папира која мора да се упакује у кутију сваког лека или медицинског средства.

Она подсећа да су неки произвођачи лекова овај проблем, нарочито када се ради о малим паковањима, решили тако што су испресавијано упутство за лек гумицом причврстили за кутијицу, са спољне стране. Документ, који произлази из много опширнијег сажетка карактеристика лека, иначе је саставни део решења Агенција за лекове и медицинска средства Србије (АЛИМС) за стављање медикамента у промет. Садашњим правилницима Агенција за лекове и медицинска средства одређен је чак и фонт, а слова не смеју бити мања од три милиметра.

– Тачно је да такав пропис постоји, али то не значи да једном донети правилник мора да се задржи заувек, нарочито ако то великом броју грађана отежава коришћење. Претпостављам да бисмо новим законом о лековима, или неким изменама постојећег ову праксу могли да променимо – став је докторке Простран.

Осим на веома ситна слова, све више грађана има примедбе на све дуже листе упозорења о нежељеним дејствима лека и мерама опреза. Попис здравствених тегоба које могу да нас снађу понекад је тако обиман и застрашујући да лекари и апотекари уочавају како многи пацијенти напросто одбијају да узимају лек који им је прописан. Иначе, законом је регулисано које одељке мора да има сажетак карактеристика лекова, као и да се упутство пише „полумедицинском” језиком, односно да стручна терминологија буде преведена тако да је разуме просечан грађанин.

– Чињеница је да произвођач мора да наведе сва нежељена дејства лека и све интеракције. Оваква упутства су потребна, јер чак и кад их пацијенти не разумеју у потпуности, постају свесни да узимају лекове који могу да имају нежељена дејства и да ступају у интеракције са другим лековима или намирницама – каже за „Политику” професорка Простран.

Све је присутније уверење да фармацеутске компаније смишљено инсистирају на дугачкој листи могућих нежељених дејстава лека да би се заштитиле од евентуалних тужби пацијената.

– Циљ упутства је да произвођач заштити и себе и пацијента. Пријављивање нежељених дејстава је у већини земаља детаљно регулисано законима. Према томе, произвођач лекова жели да се заштити, јер нема лека без нежељених дејстава – објашњава др Простран. Ипак, она додаје да је друго питање колико се набројана нежељена дејства испољавају у реалном животу.

– То је „мач са две оштрице”: произвођачи штите себе, а пацијент када се обавести о свим могућим нежељеним дејствима, ако нема одговарајуће медицинско образовање, остане – запањен. Има чак и одустајања од терапије – примећује др Простран.

Ипак, савет наше саговорнице је да се упутство о леку обавезно и увек прочита, макар уз лупу или помоћ неког од укућана који добро види. Нажалост, лекари и апотекари често немају довољно времена да о медикаменту и начину његовог коришћења пацијенту пруже детаљна упутства.