Живот са длакавцима

Крушевац – Збрињавање животиња започела је још у првом разреду основне школе, на необичан и себи својствен начин. Данас, 28 година касније, сврстала се међу највеће борце за права животиња у Србији. За узврат, бринући се о напуштеним и повређеним кућним љубимцима, као председник „Орпака”, крушевачке организације за заштиту и права животиња, заљубила се у доктора ветерине, који јој је постао одани супруг и снажни ослонац у остваривању пројеката за лепши живот вољених четвороножаца.

То је Лела Буцек, виши референт за радно-правне односе у Градској управи и председница „Орпака”, организације која је одлазеће, 2016. године, забележила једну деценију успешног рада. Почели су 2006. уз помоћ директора Ветеринарске станице – Крушевац др Драгана Јањића, истакнутог међународног кинолога, који им је бесплатно уступио неколико боксева за болесне животиње, уз ветеринарске услуге по цени утрошеног материјала. Данас „Орпак” за привремени смештај и негу напуштених животиња користи управо кућни плац Леле Буцек и њеног супруга др Александра Гајића. Објекте за тридесетак паса и исто толико мачака су сами изградили.

Живот са тим длакавцима, како Лела воли да каже, дели у радости и њихово двоје мале деце: Вук који се родио 2011. и Јелена 2013. Супруг Александар је 2012. напустио посао у Јавној установи Ветеринарска станица – Крушевац и основао сопствену ветеринарску амбуланту. Сада заједно граде пројекте за подизање великог прихватилишта, за 500 паса и исто толико мачака, ослањајући се на осведочене светске борце за права животиња и међународне организације.

– Погледајте како су ове куце и маце срећне у овом прелепом амбијенту. Само, тешко је обезбедити храну, лекове и све друго од донација, прилога пријатеља „Орпака”. Понекад знам да завапим преко „Фејсбука” за помоћ, када видим да храна понестаје – прича нам Лела, која је још као ђак првог разреда Основне школе „Доситеј Обрадовић” знала да успут покупи неку напуштену животињу и доносе је кући. Мајка би је грдила, а отац је имао више разумевања. Када се осамосталила, посветила се спасавању животиња.

„Орпак” је у међувремену променио више локација и свуда су се понављали проблеми: суседи, они који не воле животиње. Иако ни на једној локацији није било прихватилиште, већ стационар за лечење болесних животиња, летеле су разне пријаве инспекцијским службама. Инспектори су долазили и утврђивали да је све по пропису. Онда су неки почели каменице да бацају на немоћне животиње.

– Морали смо да тражимо боље решење. Смогли смо снаге да се скућимо у селу Трмчаре, са довољно плаца за привремени смештај 50-60 животиња. Изградили смо кућице, терене за маце, праву играоницу... Помоћ нам пружа фонд Брижит Бардо, па Моника Брукнер из Ђурђева, која има огромно прихватилиште за мачке и псе, као и бројни донатори и чланови нашег удружења. Ипак све ово је привремено.

Зашто, питамо? Какви су дугорочни планови „Орпака”?

– Град Крушевац, на пример, ни динара никада није издвојио за стерилизацију и кастрацију животиња у азилу. Тражимо инвеститоре. Фондација Брижит Бардо је близу позитивног одговора да хоће да финансира наше будуће прихватилиште, али смо ми застали. Није нам циљ да изградимо азил у који ћемо да сместимо неколико стотина животиња, а да немамо сигуран извор финансијских средстава за њихово одржавање.

Лела је пре неколико година променила начин исхране. Постала је вегетаријанац, сматрајући да је и то начин да се показује величина љубави према животињама. На интернету често „ратује” са људима који намерно колима јуре за животињама. „Ратује” и на суду, подносећи пријаве против несавесних држалаца паса, убица мачака. Каже да код тужилаца има разумевања, али да још није изречена ниједна права мера за повређивање и убијање паса и мачака.

Не верује да ће људи без санкција за повреде животиња променити свест. Зато „Орпак” делује на много начина. Сваке године организује изложбу мешанаца, у којој уживају љубитељи паса, нарочито деца. Организује, такође, и штандове у граду, нудећи животиње за удомљавање и прикупљање новчаних средстава.