Султанат

Куда то иде Сарајево? Од доласка СДА на власт у Босни и Херцеговини и њеног иступања из Југославије нестаје и некада јединственa Исламскa заједницa. Она је била прилагодила своје верско и политичко деловање тадашњем државном и политичком устројству једне социјалистичке и секуларне државе каква је била СФРЈ. Босанскохерцеговачки и други југословенски муслимани су били балкански и европски муслимани. Нисмо сигурни да су и остали такви, бар не у већини.

Међутим, СДА са Алијом Изетбеговићем на челу, некадашњим припадником Младих муслимана, Исламску заједницу у БиХ потпуно преузима, a њену делатност и улогу подређује интересима странке која се већ спремала за ратну опцију. Тадашњи реис Исламске заједнице југословенских муслимана Јакуб Селимоски је упозорио Алију Изетбеговића и руководство СДА да је погубан пут којим су кренули, али је зато био насилно смењен. За реиса ИЗ Изетбеговић и Хасан Ченгић доводе екстремног Мустафу Церића. Ствара се јака интересна спрега између СДА и ИЗ. Почиње спровођење политичког и идеолошког програма Изетбеговићевих декларација. Почетни резултат те спреге јесте рат с циљем стварања унитарне БиХ, у којој ће доминирати муслимани, мало касније Бошњаци, са слоганом „Једна земља, једна вјера, једна нација”.

Тај повратак у средњи век са ратном опцијом и таквом паролом створио је од БиХ оно што је она сада: два де факто и де јуре ентитета и трећи који никада и није престао да постоји, а на путу је да буде и де јуре. Као што се види, Изетбеговић и СДА су „успели” да после скоро 100.000 жртава створе султанат од БХ федерације са десет пашалука.

Самопроглашени султан Алија Изетбеговић и шејих-ул-ислам Церић убрзано су радили на реисламизацији и теизацији свог султаната. Мора се признати да су у томе имали успеха захваљујући и чињеници да су омогућили сву ту пљачку и удобан живот око 10 одсто својих присталица, а све у име ислама, бошњаштва и унитарног БиХ султаната.

Млади султан Бакир Изетбеговић и стварни реис ИЗ Хасан Ченгић, два најбогатија човека у БХ федерацији, настављају започети процес и ислам је као религија убрзано улазио у све поре друштва с тежњом да постане апсолутни систем. Теологија постаје доминантна идеологија с тежњом да постане и једина. Џамије су ницале и ничу као печурке после кише. Нисам против џамија као и свих других богомоља. Верници би требало да имају своје богомоље, али би требало и да богомоље имају своје вернике. Многе џамије ни за време џуме немају довољан број џематлија да би се она обавила, а толики новац се улаже у нове. Можда би било добро да се део тог новца уложи у изградњу производних капацитета где би се запослили толики незапослени. Народ ће лако направити џамије и без стране помоћи када фабрике буду радиле и када народ буде имао хлеба.

Та назови држава и ИЗ су све више функционисале као јединствен систем власти и религије. Муслиманско свештенство је ушло у воде клерикализма иако то Куран не дозвољава. Све је на крају зачињено одлуком Сената Сарајевског универзитета крајем прошле године да се за време џуме не изводи настава и не обављају испити (петком, приближно од 12 часова до 12.30). Сарајевски универзитет, који је некада имао завидну репутацију као образовна и научна институција, али и државна, и тим чином је дефинитивно доказано да држава напушта секуларизам и грађанску политичку опцију. Вера као једно од кључних људских права је приватна ствар грађанина, па и студента и он као појединац има право на обављање својих верских дужности. Међутим, државна институција, ако је држава секуларна, не може да доноси такве одлуке.

Историчар