Пут наде и безнађа

Најновији добитник Оскара, филм браће Коен „Нема земље за старце”, протеклих недељу дана приказује се и у нашим биоскопима. Овај тегобан, и тескобан филм који мрачним бојама осликава Запад за који се везују старе слутње да се урушава уништавајући старе вредности, снимљен је према роману једног од најбољих америчких савремених прозних писаца, Кормака Макартија.

Истоимени роман, „Нема земље за старце”, објављен 2003. године, трилер је који је одмах наишао на сјајне оцене књижевне критике јер у себи спаја колико суморну слику времена у којем живимо и у којем свако, без изузетка, може да сутра буде жртва вербалног и физичког насиља, толико црни хумор који нам, с друге стране, постаје једини начин да се од тог насиља боримо.

Кормака Макартија (1933) данас сви водећи историчари америчке књижевности стављају у сам врх. У његовим биографијама на Интернету ћете прочитати да, по уважавању, стоји равноправно са Томасом Пинчоном, Доном деЛилом и Филипом Ротом, а да се пореди и са класицима, Фокнером и Мелвилом.

Ретко даје интервјуе, живи повучено, и најчешће ћете наићи на цитат да није баш неки поштовалац Марсела Пруста и Хенрија Џејмса: „Не разумем их. За мене то није литература. Велики број писаца које сматрају добрим, мени су страни.”

Кормак Макарти код нас није никада преведен – до децембра прошле године, када је, као једну од својих првих књига, млада издавачка кућа „Беокњига” из Београда објавила његов роман „Пут” (превод Бранислава Јурашин и Весна Подгорац).

Ово прозно дело сасвим је другачије од романа „Нема земље за старце”; условно речено, припада постапокалиптичној прози. У њему је све безлично, безимено, сиво, без икаквих одредница и координата. Радња се, наслућује се, дешава после нуклеарне експлозије, иако се експлицитно то нигде не каже, али све је спржено и покривено тешком атомском прашином.

Главни ликови, двојица мушкараца, отац и син, иду у само њима познатом правцу, ка води, реци, океану, иду ка обали, која се може звати и Обала. Да ли спаса, или краја, то се може само слутити. На том путу, Путу, њуше, ослушкују и беже од других људи који попут њих тумарају језиво пустим пределима, голи, изранављени, побеснели, спремни на канибализам, само када би их угледали…

Гладни, измрцварени, отац и син наилазе на неке опустеле градове, на неке празне куће у којима сакупљају остатке хране или, у оним богатијим а напуштеним приређују праве мале гозбе за себе, и онда опет пут под ноге, бежећи од других несрећника попут њих, и стремећи ка Обали.

У овом Макартијевом роману има мало дијалога, али има храбрења да се издржи; време цивилизације живи само у њиховом сећању, а после очеве смрти то ће, пажљиво неговано, сећање остати у сину, да га преноси на друге сапатнике и сапутнике, ако успе да успостави људску (уколико људско уопште више постоји) везу са неким себи сличним.

Емоције су суспрегнуте у овом делу, толико да су просто оковане у белинама између редова; отац, који их се још сећа, и у себи дирљиво и нежно чува, нештедимице их предаје своме сину као неку врсту аманета да су само оне то што од човека, у другоме, остаје.

У роману „Пут” има и доста реминисценција на религију, и на Бога. Њихова релативизација кроз стрепњу и сумњу, али и подсвесна нада коју могу дати на оној су танкој нити која нас дели од пепела света. Зато и пут, односно „Пут”, и има и нема краја. Све зависи од човека.