Кућице за бескућнике

Од нашег дописника
Келн – Када му је тада још само фини незнанац рекао да ће му ове зиме поклонити малу дрвену кућу у којој може да спава и склони се од хладноће, Петер је, како каже, био уверен да „мора да постоји нека квака”. После 17 година спавања под отвореним небом у Келну, тридесеттрогодишњи Петер није веровао у некаквог Божић Бату, који ће њему и његовом псу Бучу донети мало топлине у доба када већина Немаца мисли само о томе како да се на Божићном вашару угреје уз кувано вино или како да окити свој топли дом и обрадује своје најближе. Тај фини незнанац, којег је упознао на железничкој станици, није био Божић Бата већ фотограф Свен Лидеке, који му је заиста направио и поклонио кућицу.

„Он је заиста испунио обећано. Расплакао ме је од среће”, каже Петер, који је рођен у Чехословачкој, а последњих година „станује” у једном шатору у келнској градској шуми. „Свен је диван момак. Он као да ме је усвојио.”

Петерова неизмерна радост само је још више подстакла тридесетдеветогодишњег фотографа да учини све што може у намери да помогне келнским бескућницима који не желе да зиму проведу у државним прихватилиштима за бескућнике.

„Желим да избришем ту рупу која постоји између спавања у парку или испод моста и спавања у свом стану. Циљ је да ови људи добију поново бар делић нормалности и да осете да нису сами и заборављени”, каже Свен, који не крије да је на ову идеју дошао гледајући ТВ серијал „Галилео” у којем је приказана прича о калифорнијском дизајнеру ентеријера Грегорију Клоену, који је кренуо да се бори против сиромаштва и бескућништва тако што је скупљао коришћене материјале и од њих правио својеврсне кућице у којима бескућници могу да преспавају. „Одувек сам желео да будем столар у слободно време, тако да сам кренуо да сањам о томе да направим сличне дрвене кућице и да их поклоним бескућницима у Келну.”

Овај фотограф, који тренутно ради за један ланац хотела, кренуо је тако што је за под кућице узео обичне дрвене палете а зидове и кров направио од панела импрегниране иверице, које је обложио ватрогасним прекривачима тако да иоле држе топлоту. Тако су бескућници добили кућицу у коју тек што стаје душек, при чему имају једну полицу и куке да окаче ствари, као и апарат за гашење пожара. Станари свој нови дом могу и да помере, јер је стављен на точкиће, а могу да га затворе и изнутра да би се осећали сигурније.

„Изградња једне овакве кућице кошта између 500 и 600 евра, а на то долази и транспорт кућице који стаје између 200 и 300 евра”, прича Свен, додајући да је изградњу и постављање прве две кућице финансирао из сопствених средстава, а да је у међувремену много људи чуло за овај пројекат и нуде подршку и помоћ. „Међу њима су студенти, пословни људи, пензионери, сви врло различитих националности. Неки од њих нам помажу тако што са нама заједно граде нове кућице. Други поклањају постељине, душеке, грађевински материјал, нуде бесплатан транспорт кућица или припремају оброке за оне који нам помажу у изградњи. Међу њима су и поједини бескућници који нам помажу да направимо њихову али и остале кућице.”

Управо је Петер један од првих станара ових кућица, који сада помаже Свену и његовом тиму у изградњу нових дрвених кућица. Засад је направљено и подељено седам кућица, при чему је сваки од станара могао и да бира где жели да му буде прозор, да ли жели раван или коси кров, као и како жели да му дом споља буде офарбан. Свен истиче да је листа келнских бескућника који желе овакав дом већ подугачка, али да је он свестан да не могу овако да скуће свих око 5.000 бескућника у Келну, који су додуше зими у највећем броју у градским склоништима за људе у невољи.

„У избору коме ћемо дати кућицу, врло нам је важно да то нису људи који имају проблем са алкохолом и дрогом, иако ми нисмо у стању да то у потпуности проверимо. При томе гледамо који људи показују мотивацију да ову кућицу користе као својеврсни импулс за нови и независнији живот. На крају крајева, кућица није палата”, каже Свен и додаје да би је требало посматрати као место где људи могу да се сакрију од хладноће и падавина, да своје ствари оставе на сувом и да буду сигурни од крађе и претњи. „Ја сваку кућицу сматрам као својеврсну ’закрпу за душу’ ових људи.”

Међутим, нису сви благонаклоно прихватили Свенов пројекат под називом „Мала кућа Келн”. Градски комунални инспектори су одмах кренули да испитују да ли су кућице непрописно постављене на јавној површини, а ако су постављене на приватном поседу да ли за то имају дозволу. Уколико немају посебну дозволу, то значи да сваких 90 дана њени власници морају да је померају најмање 100 метара даље како би доказали да није у питању стални објекат. И из градских социјалних служби су се жалили како кућице „нису дугорочно решење” те да „немају текућу воду, канализацију и грејање”, питајући се „ко ће бити одговоран ако се кућице запале”.

И док градски оци инсистирају да „нико не мора ове зиме да се смрзава на улицама Келна”, чини се да понекад као да не желе да чују психологе али и саме бескућнике када објашњавају зашто не желе да спавају са непознатим људима у склоништима.

„Нико не мора у Келну да спава на улици. Наравно, ја могу да одем у склониште. Али, шта ћу онда да радим са својим псом”, каже Петер, додајући да у склоништима често има зависника и да се дешавају крађе. „Тамо можете ујутру да се истуширате и када изађете из купатила да видите да су вам нестале ствари, јер тамо не постоји могућност да их закључате.”

Поносан на своју кућицу, Петер се нада да га нико неће избацити из ње. Свен се, пак, нада да ће кућице бити подстрек да бескућници можда нађу посао и потом прави смештај. У земљи, која важи за најјачу европску економију, то очигледно није баш тако лако, будући да се чак око 300.000 људи воде као бескућници. Иако је ових зимских дана добар део њих у неком од прихватилишта, немали број њих се пак нада да ће можда негде под ведрим небом наћи „закрпу за своју душу”.