Одувек сам имала такмичарски дух

Кошаркашица Соња Петровић много пута је показала да је борац и на терену, али и ван њега. После паузе од шест година неиграња за националну селекцију, постала је алфа и омега српске репрезентације. Проблеми са повредама нису је спутали у жељи да ради оно што највише воли, а она је наставила  да показује да је не пореде без разлога са Дејаном Бодирогом и Немањом Бјелицом. У години из нас освојила је четврто место у Евролиги са екипом Прага, у женској НБА лиги са Фениксом је стигла до полуфинала, а круну на успешну сезону ставила је у Рио де Жанеиру, када су европске шампионе освојиле олимпијску бронзу. У новембру минуле године са  репрезентацијом је изборила пласман на Европско првенство које се овог лета игра у Чешкој, а Кошаркашки савез Србије доделио јој је награду за најбољу кошаркашицу у 2016. години.

На Олимпијским играма у Рију кошаракашице су освојиле медаљу први пут после 1988. године и Игара у Сеулу. Како сада гледате на тај успех?

Мислим да ће нам Олимпијске игре бити најупечатљивије искуство које смо икада доживеле као спортисти. За нас је то било нешто тотално ново, али да нисмо освојиле бронзану медаљу вероватно би после Рија остао горак укус и вероватно би се причало да смо као европске шампионке подбациле.

Да ли Вам је то најјачи утисак из 2016. године?

Најјачи утисак  јесте четвртфинале са Аутралијом. То је била прекретница за нашу екипу. Биле смо свесне да је Аустралија фаворит, али све време и пре утакмице и на терену осећао се тај адреналин, који нас је гурао. Када се утакмица завршила биле смо у сузама, грлиле смо се, скакале, а онда смо погледале Аутралијанке које су биле забезекнуте. Били су то веома емотивни моменти.

Србија има освојено европско злато и олимпијску бронзу, а како ћете пронаћи мотивацију за наредни период?

Игре у Рију су биле неки врх у нашим каријерама и мислим да ћемо само због тога да покушамо да се мотивишемо и да видимо да ли ћемо моћи да издржимо још један циклус. Четири године је дуг период за женску кошарку, а сада нам је главни циљ Европско првенство у јуну. То ће нам бити показатељ колико екипа још може да опстане на окупу, јер је неминовно да ће овог лета бити неких промена.

ЕП ће бити прво такмичење на којем ћете играти без капитенке Милице Дабовић. Како ће изгледати репрезентација без ње?

Милица Дабовић се повукла, а велико питање за нас је и статус Данијел Пејџ, која је повређена. Оне су имале значајну улогу, како на терену као и ван њега. Иако није играла много у Рију, Милица је била та која је сазивала састанке и прича пре утакмица, била је мотиватор. Још увек се није разговарало о томе ко ће да је замени.

Праг брани четврто место у Евролиги, а каква су очекивања од ове сезоне? Како сте задовољни својим учинком?

Циљ нам је да прођемо на фајнал фор. Имамо екипу која је дуго година на окупу и стварно се добро разумемо, поштујемо се и дружимо. Не знам да ли је то због тога што сам можда и физички и психички стасала, али Праг као град и као клуб ми лежи. Мислим да сам тамо одиграла неколико најбољих кошаркашких партија.

Хоћемо ли Вас ове године  гледати у женској НБА лиги?

Када сам одлазила, Феникс је истакао да би желео да се вратим и у новој сезони, а агенти су ми рекли да имам и друге могућности. Сада ми је фокус да се спремимо за ЕП, а онда ћу видели да ли ћу отићи у Америку. Ја сам тип играча који сваки тренинг воли да одради максимално, да увек будем добар пример за неку млађу играчицу. Волим да идем насмејана на тренинг и на утакимцу, да увек приступим професионално и да сам гладна кошарке. Када играш 365 дана онда је тешко да постигнеш све и да се мотивишеш. Морам још да извагам, да видим да ли сам спремна да две године за редом да све то остварим.

Прошла година Вам је била једна од успешнијих, а да ли постоји нешто што не желте да памтите?

Што се тиче ствари на кошаркашком плану, мислим да нигде нисмо значајно подбацили. Нека основна очекивања смо испунили, а негде премашили. Можда једини тренутак који бих избацила из сећања јесте ситуација на мечу полуфинала ОИ са Шпанијом, када сам шутнула рекламу. Жао ми је због слике која се пренела у свету, али мислим да је та ситуација показала како сам се осећала у том тренутку. Биле смо немоћне, нисам знала како да тргнем ни себе ни екипу и онда сам дозволила себи некарактеристичне моменте.

Шта желите да Вам донесе 2017. година?

У овој години желим да будем здрава, да ми ништа не фали, а за све друго ћу наћи начин да некако постигнем. Ићи ћу корак по корак, дан по дан, месец по месец па где ме пут одведе.

Празници су вам радни дани, далеко од својих најближих. Како се они проводе у дому породице Петровић?

Када сам била млађа Нову годину смо увек славили породично, а мој задатак је био да китим јелку и баш сам волела то да радим. Никада ми није жао што Нову годину не проведем у кругу породице, колико ми је жао што у последњих десет година никада нисам била у Београду за Божић, пошто скоро увек играм  утакмицу. Више волим Божић него Нову годину, волим ту атмосферу која влада током празника, јер су људи другачији. Волим да будем у том периоду у Београду. Сестре и рођаци су постали родитељи, па је последњих година у мојој породици много деце и волим да проводим време са њима, јер ми је то баш добар одмор.

Како изгледају ваши дани у Београду?

Откако сам се вратила у репрезентацију у Београду не проводим много времена, а и када дођем моји дани су углавном испуњени. Нисам ни навикла да имам моменте када сам само код куће читам књиге, гледам филмове. То се не дешава, то је луксуз који себи ретко могу да приуштим. Човек с годинама научи шта су му приоритети, па тако и ја са годинама желим да будем са својом породицом и пријатељима. По стилу живота Праг ми је сличан Београду, али ништа не може да се пореди са временом провденим у родном граду.

Јавности је мало познато да сте ви студент Факултета организационих наука и да сте на два корака од дипломирања. Како сте успели да ускладите професионалну каријеру и високо образовање?

Због тате који је био кошаркашки судија и генерални секретар многи мисле да сам ја само дете из спортске породице. У мојој породици сви имају високо образовање и када сам напуштала редовно школовање због кошарке, то је била одлука са којом се уопште нису сложили. Када је дошло време за упис на факултет, знала сам да по том питању не желим да одскачем од фамилије. Високо образовање није се доводило у питање, а нисам хтела да упишем приватни факултет. Када сам уписала ФОН знала сам да нигде не журим, да ми диплома не треба у року од четири године. Ближи се крај, а то је најбитније. Сматрам да је за сваког спортисту важно образовање, али жене још више. Женски спорт није профитабилан да би се за цео живот обезбедио. Када се образујеш и развијаш на другим пољима, себи отвараш нове опције у животу.

Да ли је поред кошарке било још ствари које су Вас занимале?

Пре кошарке тренирала сам гимнастику, онда сам упоредо са кошарком ишла и на плес, фолклор, учила енглески, ишла сам на такмичења, писала песме. Испробала смо свашта, али можда је кошарка постала први избор јер ме је на почетку тренирао тата. Одувек сам имала такмичарски дух, волела сам да побеђујем. Све док тренирање кошарке није почело да даје резултате, сви људи око мене су говорили: „Имала си толике таленте, толико си обећавала а ти си изабрала кошарку“. Имала срећу да сам увек имала подршку породице за све своје одлуке и жеље.

Имали сте доста проблема са повредама, а у једном тренутку каријера Вам је висила од концу. Све сте подредили кошарци, постоји ли жал због такве одлуке?

Не жалим што сам кошарци дала приоритет, јер ме је обликовала као особу, подстакла је позитивну промену. Увек наглашавам да сам била веома размажена, а кошарка ме је научила да на терену и ван њега не могу увек да будем у центру пажње, да се не врти све око мене. Да је за велики успех потребно да се подредим тиму, да одиграм слабије, а да то буде за добробит екипе. Колективни спорт је добра школа за било коју сферу у животу којом ће се касније бавити. Кошарка ми је омогућила да се рано осамосталим, брзо сам стекла неку слободу, јер у Србији ретко која девојка у тим годинама може то да доживи. Никада ми није било жао, јер ми је кошарка дала неку сигурност у животу, а питање је да ли бих ту сигурност имала да сам изабрала други пут.