Аветињска пустош Оштреља

Оштрељ – Педесетак година после Христа, Оштрељом су ходили Римљани. Уз друм који је од мора водио долини Сане подизали су мраморне стубове, миљоказе, крајпуташе, миљаре и како их већ све нису звали, да на тим својим путовањима не би залутали у беспућу крајишких шума и врлети ...

Преко Оштреља је, бежећи од Турака, ходио и последњи босански краљ Стјепан Томашевић. У стони град Јајце више се никада није вратио. Стигли су га и убили Турци недалеко од данашњег Дрвара...

Баварац Ото Штајнбајз и Швајцарац Алфонс Симониус нису ни од кога бежали. Они су боравили на Оштрељу како би у недрима планине Клековаче секли шумско богатство и тако плодили своје рачуне у европским банкама...

За последњег рата на Оштрељу је била команда Другог крајишког корпуса Војске Републике Српске, да би се, падом западнокрајишких општина, у јесен деведесет и пете, за ово прелепо место, отимали Муслимани и Хрвати. Данас на Оштрељу нема ни једних ни других...

(/slika2)На Оштрељу данас нема ни његових становника Срба. Нема ни викендаша који су саградили стотинак кућа за одмор. Ова варош једна је од око пет стотина српских насеобина у Федерацији БиХ, које су избрисане са географских карата. У аветињски пустом месту данас нема никог осим рушевина и двоје дошљака из Петровца који овде имају биртију.

А некада? У Оштрељу је, почетком прошлог века, било око три стотине душа. Имало је ово радничко насеље тридесетих година прошлог века и свој Соколски дом и хотел и тамбурашки оркестар и јавну кућу. Била је у Оштрељу и локомобила која је производила струју и пумпа која је, одоздо из Мрачаја, црпила воду за потребе локалног становништва.

Планинским превојем, на средокраћи пута који од Петровца води према Дрвару, наравно и обратно, вековима је пролазило време и људи у њему. И кад није било никог осим птица и звери, време на Оштрељу никада није стало.

За не тако давних, срећнијих времена, преко Оштреља је, у правцу Дрвара и мора, прелазило неколико стотина хиљада моторизованих номада. И то у само једној години. Пре дванаест година, међутим, преко Оштреља су, али у супротном правцу, ходиле колоне несрећника. Пут наде преко Оштреља, у непознато и под туђе кровове, водио је тада више од сто педесет хиљада избеглица из Книнске крајине и западнокрајишких општина.

У успоменама са печатима и датумима давних времена остало је уписано како је на Оштрељу, неки шерет, кондуктер, по имену Миле Боснић, у возу кога је вукла локомотива „Пролетерка” од друга Тита тражио „карту на преглед...”

Причало би се и о Кови Јовичић и њеној надалеко чувеној кафани... И о комшији јој Лазару у чијој биртији се све могло осим певати песме о Ранковићу и војводи Синђелићу... Опекао се јадан. Није изабрао „праву страну” због чега је био укорен у кажњен. Због страха од нових укора и казне, песме које су величале Ранковића и војводу Синђелића, ни за живу главу нису се смеле повести у Лазиној биртији...

Причало би се и о неком Вукосаву Убипарипу из суседних Јасенових потока, који је био кажњен затвором због крађе грађе за кућу. Када је своје одробијао, није хтео изаћи на слободу већ је тражио да одмах настави са издржавањем нове казне. Вукосав је, наиме, планирао и крађу трупаца које је требао посећи у Клековачи како би, поред куће, подигао и шталу за марву...

Причало би се и о мештанину Милану Лабудовићу, осамдесетшестогодишњем чичи, најстаријем ратном заробљенику у Крајини, кога су муслимани „са шест метака у потиљак”, убили када је, у септембру деведесет и пете, бежао са Оштреља...

На Оштрељу данас тек понеко застане. Не зна се да ли то чини како би се окрепио планинским ваздухом или стаје да се присети прича из давних времена. Да се присети и од заборава сачува десетлећа и векове које је старина Оштрељ превалио преко својих леђа, шума и пропланака.