​Позлаћено Дедиње

Мој новац, моја ствар, тако је Никола Пековић објаснио куповину виле Слободана Милошевића на Дедињу. Овај кршни тридесетогодишњи црногорски држављанин на привременом раду у САД (кошаркаш у НБА клубу Минесота) и у Србији (председник КК Партизан) брани се тиме да је свој новац поштено зарадио у кошарци, у иностранству, а инвестира га у Србији... Смета му, каже, што има доста људи који се баве туђим животима и стварима, па тако и овом његовом куповином виле. Ту је испустио из вида да је народу много занимљивији продавац од колатералног купца и да се о „предмету” купопродаје писало годинама уназад. И о том и о другим дедињским дворима.

Тако се из новинских текстова зна да су вила и имање у Толстојевој 33 Слободана Милошевића, некадашњег председника Југославије, кад их је пре четврт века откупио, коштали – две хиљаде марака. Ондашња историјска хиперинфлација за многе, па и за Милошевића, била је златно доба. У време откупа станова дочепали су се вила за по неколико хиљада марака.

Раскошни објекат годинама је био предмет бројних полемика, јер имовина на Дедињу изазива пажњу, а код многих и завист.

Зна се да је ово имање припадало породици издавача Геце Кона која је стрељана 1941. године. После рата се уселио политичар Јован Веселинов, а после његове смрти ту су остали да живе његови потомци. Кад је почео да бесни рат и стижу колоне избеглица, вест да се Милошевић, човек из народа, који је до тада живео у „скромном стану на Црвеном крсту”, сели на Дедиње образложена је јавности речима да је то учињено због претњи по живот председнику СРЈ и бројних атентатора који круже око његове куће. Потомци Јована Веселинова исељени су на другу локацију, а усељен је Слободан Милошевић с породицом, после радикалног реконструисања виле да би одговарала потребама нових власника. Све у циљу безбедности, држава је платила да се будућа резиденција породице Милошевић преуреди, надзида и прошири на 326 квадрата, а потом и више, али без документације и легализације. Ограду од попречних металних шипки офарбаних у зелено, која је имала више декоративну него безбедносну функцију, замениле су тешке металне плоче које и данас стоје, мада нагризене рђом, и од којих се мало шта види унутра.

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ