„Топли зец” за корумпиране судије

Четири и по милиона предмета у раду имали су сви судови у Србији током 2016. године. Милион и по предмета је било нових, али су судије решиле више случајева него што су примиле, па Нову годину стартују са два милиона предмета у раду. То је за похвалу. Међутим, када се догоди нешто лоше, као што је застаревање кривичних предмета и хапшење судија због примања мита, онда сваки одличан резултат пада у воду, а на површини остају незадовољство грађана и оштре критике.

О томе разговарамо са Драгомиром Милојевићем, председником Врховног касационог суда и Високог савета судства.

У 2016. години због корупције су ухапшени председници судова у Зајечару, Шапцу и Лозници, а неколико судија већ је осуђено због примања мита. Како гледате на овакве случајеве?

У сваком житу има кукоља. У свакој професији има корумпираних, али свима њима суде судије. Зато судије добијају строже казне кад направе овакво кривично дело, везано за посао. Они су осрамотили нашу професију, и то не може годинама да се поправи. Сви имају право да нам кажу: „О чему ви причате? О поштењу?” Ми немамо аргументе за одбрану. Да се ја питам, те колеге би прво овде у суду прошле кроз „топлог зеца”, па би тек онда ишле у полицију и тужилаштво.

Као први човек правосуђа, како се осећате када чујете коментаре грађана о спорости, нераду и политичким утицајима на судство?

Коментари су негативни јер су грађани незадовољни. Ниједан судија се због тога не може осећати пријатно, па ни ја. Међутим, треба рећи да је то претежно субјективни став грађана, везан за лично искуство са судском одлуком, јер је увек једна страна у поступку незадовољна, а често и обе стране. То незадовољство се касније преточи на уопштени негативан став о целом правосуђу. Али, и ми се сами, народски речено, наместимо да будемо критиковани. Можемо причати о реформама, о променама судија и мреже судова, али када се предмет не решава десет и више година, ту за нас нема оправдања.

Колико има застарелих предмета?

Ове године је до краја јуна у кривици застарело 128 предмета, од којих 121 у основним судовима, где су лакша кривична дела, али проблем је што у вишим судовима, који суде за тежа кривична дела, имамо пет застарелих предмета, а у апелационим судовима два. То су предмети који изазивају позорност јавности. Када застари, на пример, случај „Кертес”, па делови предмета у случајевима „Цане Суботић”, „Стечајна мафија”, па део предмета у афери „Индекс”', то је онда неколико предмета који изазову негативну перцепцију судства у јавности, без обзира на све друго што добро урадимо. Јер онда сви кажу да је ту била корупција, као да се намерно иде на застаревање. Да толико дуго траје суђење у вишем суду у кривици – то је недопустиво.

Ко је крив за застаревање предмета?

Иако странке могу да користе све процесне могућности да одуговлаче, нешто је ипак и до судије. Ако застари предмет где је запрећена тежа казна, то је кривица суда. Такви случајеви нарушавају углед суда. Међутим, када се анализира такав предмет, онда се види да се ту мењало више судија, мењала се мрежа судова, па суђење почиње испочетка, па се опет промени судија и онда је питање ко је ту највише допринео да случај застари. То је наше врзино коло. Ако судија у целој каријери има један предмет да му је застарео, и то крупан предмет за који је заинтересована цела јавност, то му уништава целу каријеру. Али, не можемо неког разрешити судијске функције због једног предмета. То би било неприхватљиво. Треба да се гледа целокупан рад судије да би се рекло да је одуговлачење његов начин рада и понашања.

Колико је судија дисциплински кажњено?

Од 2010. године, када су почели да раде дисциплински органи Високог савета судства, разрешено је дужности укупно 12 судија због дисциплинских прекршаја, од тога четири у 2016. години.

Можда ће наши читаоци рећи да је то мало.

Разрешење судије је крај. То је најстрожа казна, за најтеже дисциплинске прекршаје. Реч је о случајевима кад судије по шест месеци нису написале одлуку, и то у више стотина предмета. Најчешћи прекршаји везани су за одуговлачење поступка и неблаговремену израду одлука. Само у најтежим случајевима казна је разрешење. Остале мере су умањење плате, на пример 20, 30 или 50 одсто, на шест месеци или годину дана, затим јавна опомена и забрана напредовања, на пример на три године. Таквих случајева није мало. Поднето је ове године 817 дисциплинских пријава, а покренуто 18 дисциплинских поступака.

Колико један судија има предмета у раду и да ли имамо довољно судија?

Сваки судија у Србији је просечно стално оптерећен са 250 предмета у раду. Србија треба да има 2.975 судија, а има их 2.792. Најмлађи има 31 годину, а само 30 одсто судија су мушкарци. Изабрали смо 131 новог судију у 2016. години, али недостаје их још 183. Огроман је број судија који одлазе, у пензију или на лични захтев. Иду у нотаре, извршитеље, адвокате. Високи савет судства је утврдио ове године престанак судијске функције за 89 судија, од којих је 80 отишло у пензију и на лични захтев, четири је разрешено дужности у дисциплинском поступку, а за пет је престала функција због трајног губитка радне способности, због болести.

Када бисте могли овог тренутка да промените нешто у судству, шта би било прво?

Прво бих променио себе. Морамо радити на томе да се мења свест судија и свих запослених. Одговорност је важан сегмент независности. Ако желимо да што брже затворимо поглавље 23, морамо радити ефикасније и одговорније. Без обзира на чињеницу да судије завршавају доста предмета, имамо доста луфта у раду. Можемо да уложимо мало више напора, да додамо гас. Када би свако за само један проценат побољшао своје резултате рада, то би се одразило на хиљаде и хиљаде решених предмета, а посебно старих предмета.

Да ли још има предмета старијих од 20 година?

Мислим да нема. Најстарији предмети су решени, али програм решавања старих предмета нисмо испунили онако како смо очекивали. Урадили смо много, преко 400.000 предмета, али могло је боље. Старим предметом се сматра сваки који је старији од две године. Забрињавајуће је што у кривичним предметима имамо 502 предмета која су старија од 10 година. Имамо и преко 10.000 предмета који су стари од пет до десет година и могу ускоро да пређу у категорију старијих од 10 година. То је вечита трка. Сваки дан неки предмет постаје стари, а добијамо нове, од којих су многи хитни. Судије већ сада имају заказано цело пролеће. Ако не заврше предмет на три суђења, он ће већ прећи у наредну годину и постаће стари предмет. Година прође, а суђење никад.

Да ли постоји неки начин да се промени имиџ судства и да оно задобије поверење грађана?

Имиџ можемо да поправимо само ефикасним и квалитетним радом. Када направимо одређени помак, треба изаћи у јавност, али препорука је да се са јавношћу комуницира и онда када нешто нисмо добро урадили. Комуникација са јавношћу мора да се подигне на виши ниво. Не смемо бити затворени. Ако ћутимо, онда остављамо простора да тумачи ко шта хоће и како хоће.

Шта је највећи успех судства у 2016. години?

Највећи помак у овој години јесте решавање старих извршних предмета, којих је било 1,7 милиона. На основу новог Закона о извршењу и обезбеђењу, покренули смо акцију решавања тих предмета. Подаци још нису коначни, али сигуран сам да ћемо 2016. годину завршити са милион извршних предмета мање.

Који су најважнији циљеви за 2017. годину?

Два су најважнија циља: да се што ефикасније решавају стари предмети и да усагласимо судску праксу, јер ћемо тиме добити на квалитету правде. Можда треба радити и на измени Закона о уређењу судова – да немамо четири апелациона суда, него један, са одељењима. Ту се не би ништа много променило у вези са бројем судија и запослених, али би било далеко ефикасније за усаглашавање судске праксе јер се не би догађало да судови у Србији доносе различите одлуке у истој или сличној ситуацији.