Крај једне ере

Многе је изненадила одлука Марине Маљковић да се после непуних шест година повуче с кормила женске кошаркашке репрезентације, у тренутку највећих успеха у историји националног тима који је шампион Европе и освајач олимпијске бронзе. Као разлог је навела „емотивно и физичко пражњење”, што је код многих пробудило сумњу у мотиве одласка, јер важи за снажну личност која се не „празни” тако лако. Ако је њен мотив да се повуче док је на врхунцу (репрезентација тешко да може више од овога), онда такав потез може да се разуме. Међутим, треба имати у виду и то да је њена претходна оставка, у октобру 2015, имала циљ да се скрене пажња на неке лоше појаве у женској кошарци (и онда се позивала на „емотивно и физичко пражњење”). Тада је, ипак, наставила започети посао и послала снажну поруку: трећину своје годишње плате у КСС проследила је на рачуне 12 клубова женске лиге.

Шта год се у будућности буде дешавало у српској женској кошарци, једно је извесно – она ће се увек делити на време пре и после Марине Маљковић. То је оно најважније што ће икада писати у биографији ове самоуверене жене која је репрезентацију преузела у другој европској дивизији и за непуне четири године је одвела до европског трона.

Један је од најмлађих и најуспешнијих стручњака у европској кошарци у последњих пет година. Фиба ју је лане прогласила тренером године у женској конкуренцији. Рођена је 26. септембра 1981, у време кад је њен отац Божидар био помоћник Ранку Жеравици на клупи Црвене звезде. Уз њега је упознала најбољу европску кошарку „изнутра”, док је био један од најбољих стручњака на континенту (четвороструки освајач Евролиге), и нема сумње да је то одредило њен животни пут, мада је одавно изашла из његове сенке.

Тренерску каријеру је почела у новобеоградском Ушћу, клубу који је њен отац основао с тројицом пријатеља 1971. Тада је урадила нешто налик Покрету за женску кошарку који данас с поносом води: основала је женску секцију и почела да окупља талентоване девојчице. Ту је успешно одбранила „дипломски рад”: као играч-тренер клуб је из „бетон лиге” увела у Прву лигу.

Уписала је психологију, а онда прешла на Вишу тренерску и ту дипломирала. Течно говори енглески, шпански и француски и солидно грчки. У раном детињству маштала је да буде новинар. У Француској је кратко провела у чувеној глумачкој радионици Питера Брука, када је била и статиста у филму „Ронин”.

После локалних успеха с Хемофармом (2007–2009) и Партизаном (2009–2013), с којима је освајала трофеје као од шале, преузела је репрезентацију 2011. Паралелно је радила и у Лиону (2013–2016) из којег је лане прешла у Галатасарај из Истанбула. Као и селектор мушког тима Александар Ђорђевић, имала је уговор са савезом до лета 2019. До тада је имао мандат и Драган Ђилас, који ју је довео, али се он прошлог месеца повукао с места председника КСС-а.