Српске судије беже од камера

Да ли тужилац може да стане пред телевизијску камеру и да саопшти резултате истраге? Да ли председник суда може да се обрати медијима и да објасни пресуду?

Може. У многим државама то је уобичајено. Код нас није.

Српске судије и тужиоци беже од камера и новинара „као ђаво од крста”. Част изузецима.

За контакт са медијима задужени су портпароли, а то су најчешће стручни сарадници у судовима и тужилаштвима, а понегде судије и заменици тужилаца. То им није основни посао, већ додатна обавеза, могло би се рећи и додатно оптерећење, јер поред рада на предметима морају да одговарају на позиве и захтеве новинара.

Поједини портпароли искључују телефон после радног времена. Недоступни су после 16 часова, увече и викендом, јер им није важно да новинари добију благовремену и тачну информацију.

Мали број портпарола има непосредан и отворен контакт са новинарима. Комуникација је лакша када се лично познају и када већ имају искуство да је информација коју су дали пренета веродостојно. Питања и одговори тада се пишу и у порукама, на „вајберу” или „месинџеру” и „воцапу”, у било које доба дана.

Често, међутим, новинари данима чекају на писани одговор портпарола путем имејла, а информација им је потребна одмах. Ако је не добију, потражиће је на другом месту и позиваће се на незваничне изворе.

Судовима и тужилаштвима смета сензационализам таблоида. Новинарима смета затвореност правосуђа и дуго чекање на информацију.

Ипак, чини се да су тужилаштва схватила значај комуникације са медијима. Републичко јавно тужилаштво (РЈТ) и Државно веће тужилаца (ДВТ) организовали су у новембру и децембру четири конференције, на којима је учествовало око 80 новинара и више од стотину представника тужилаштава.

Тема ових конференција, које су одржане у Београду, Нишу, Новом Саду и Крагујевцу, била је „Спречавање цурења информација у циљу подизања квалитета тужилачке истраге и професионализације пласирања информација у јавности”. Изнета су добра и лоша искуства у међусобној сарадњи и предложена решења како да се комуникација унапреди. Тужиоци су почели да схватају изазове новинарског посла, а новинари увидели какве тешкоће имају тужиоци када треба да саопште детаље из истраге.

– Потребно је пронаћи баланс између онога што новинари траже и онога што тужилаштво може да пружи, баланс између права јавности да зна и заштите приватности, уз поштовање претпоставке невиности. Нарочито је осетљиво када су жртве малолетне и када је реч о насиљу у породици. Сви треба да поделимо одговорност за нашу јавну реч – каже Милица Љубичић, заменик другог основног тужиоца у Београду и координатор Комуникационе стратегије РЈТ.

Детаљи из предистражног поступка често се налазе у медијима пре него што их тужилаштво званично добије. Кључне информације о случају тужиоци су некада добијали од новинара, за време док су путовали на увиђај до места злочина. Најосетљивије су оне информације које одлазе у јавност одмах после злочина. Тужиоци признају да у тим првим часовима нису сигурни шта смеју да изнесу у јавност. Када истрага одмакне, онда је већ лакше.

– Некада је боље рећи мање, да не би дошло до злоупотреба. Нисмо професионалци у комуникацији са јавношћу, али треба то да постанемо – казала је Мирјана Пековић, заменик основног јавног тужиоца у Новом Саду.

Новинари су рекли да многе детаље сазнају незванично, на основу личних контаката са припадницима полиције и службама хитне помоћи, па чак и од таксиста. Осим тога, често се дешава да грађани преко друштвених мрежа деле фотографије и информације са места злочина пре него што стигне увиђајна екипа. Све то доводи до цурења информација, што можда утиче на новинске тираже, али може да има погубне последице по истрагу.

Типичан пример за то навео је помоћник министра унутрашњих послова Милош Опарница: криминалистички техничар дао је новинару фотографије са увиђаја убиства брачног пара у Београду, деведесетих година. Сутрадан је новинар објавио ексклузивно да је убиство извршено свећњаком, што је осим полиције могао да зна само убица. Можда баш захваљујући тој информацији, злочин до данас није разјашњен.

– Потреба за ексклузивом понекад не иде у прилог истрази, јер помаже онима који крше закон, а не онима који закон штите. Увек морамо имати на уму интерес грађана као врховни приоритет. Да ли је важније да полиција ухвати убицу или да јавност зна детаље његовог злочина, питао је Синиша Радаковић, начелник Полицијске управе за Нови Сад.

Заменик апелационог тужиоца у Новом Саду Бранислава Вучковић истиче да су тужиоци спремни да се мењају у сарадњи са јавношћу, али и да медији морају да буду свесни колики је значај заштите података о личности и поштовање претпоставке невиности.

– Свесни смо да ће медији трагати за било којим извором информација, ако их ми не дамо. Међутим, некада и тачна информација може да штети интересима кривичног поступка. Јавни тужилац је тај који руководи поступком и који треба да одлучује о томе које ће информације отићи у јавност – каже Томо Зорић, секретар Државног већа тужилаца.

И новинари сматрају да тужилаштво треба да буде креатор информација које одлазе у јавност, чак и да припреме изјаву пре него што их новинари питају.

– Нисмо чекали да нам се новинари обрате поводом истраге вишеструког убиства у Житишту, него смо им сами дали сажетак оптужног акта против окривљеног – рекао је Сава Михајловић, портпарол Вишег тужилаштва у Зрењанину.

Сличан приступ требало би да имају и судови. Чини се да им недостаје само мало више иницијативе и добре воље.

Ослободити се страха од медија

„Прво и основно правило у комуникацији са медијима је ослободити се страха од истих”, пише у брошури „Прекршајни суд у служби грађана – унапређење комуникације и наступа у јавности”.

Управо председник Прекршајног апелационог суда Зоран Пашалић важи за особу која се најбоље сналази у комуникацији са новинарима, јер даје информације које су конкретне и јасне. За портпарола овог суда Александра Илића можемо из искуства рећи да је најпредусретљивији од свих судских портпарола. Размишља као новинар и тако даје информације, увек конкретно и јасно, али уз шире објашњење свих околности теме, у било које доба дана.

Захваљујући доброј сарадњи са овим судом, „Политика” је имала серије текстова о новим правилима Закона о прекршајима, као и ексклузиван податак да „сто милиона динара кошта неуручена судска пошта”, што је био и наслов текста о томе да се само четвртина судских позива успешно уручи, о чему је портпарол Илић спровео истраживање.