Srpske sudije beže od kamera

Da li tužilac može da stane pred televizijsku kameru i da saopšti rezultate istrage? Da li predsednik suda može da se obrati medijima i da objasni presudu?

Može. U mnogim državama to je uobičajeno. Kod nas nije.

Srpske sudije i tužioci beže od kamera i novinara „kao đavo od krsta”. Čast izuzecima.

Za kontakt sa medijima zaduženi su portparoli, a to su najčešće stručni saradnici u sudovima i tužilaštvima, a ponegde sudije i zamenici tužilaca. To im nije osnovni posao, već dodatna obaveza, moglo bi se reći i dodatno opterećenje, jer pored rada na predmetima moraju da odgovaraju na pozive i zahteve novinara.

Pojedini portparoli isključuju telefon posle radnog vremena. Nedostupni su posle 16 časova, uveče i vikendom, jer im nije važno da novinari dobiju blagovremenu i tačnu informaciju.

Mali broj portparola ima neposredan i otvoren kontakt sa novinarima. Komunikacija je lakša kada se lično poznaju i kada već imaju iskustvo da je informacija koju su dali preneta verodostojno. Pitanja i odgovori tada se pišu i u porukama, na „vajberu” ili „mesindžeru” i „vocapu”, u bilo koje doba dana.

Često, međutim, novinari danima čekaju na pisani odgovor portparola putem imejla, a informacija im je potrebna odmah. Ako je ne dobiju, potražiće je na drugom mestu i pozivaće se na nezvanične izvore.

Sudovima i tužilaštvima smeta senzacionalizam tabloida. Novinarima smeta zatvorenost pravosuđa i dugo čekanje na informaciju.

Ipak, čini se da su tužilaštva shvatila značaj komunikacije sa medijima. Republičko javno tužilaštvo (RJT) i Državno veće tužilaca (DVT) organizovali su u novembru i decembru četiri konferencije, na kojima je učestvovalo oko 80 novinara i više od stotinu predstavnika tužilaštava.

Tema ovih konferencija, koje su održane u Beogradu, Nišu, Novom Sadu i Kragujevcu, bila je „Sprečavanje curenja informacija u cilju podizanja kvaliteta tužilačke istrage i profesionalizacije plasiranja informacija u javnosti”. Izneta su dobra i loša iskustva u međusobnoj saradnji i predložena rešenja kako da se komunikacija unapredi. Tužioci su počeli da shvataju izazove novinarskog posla, a novinari uvideli kakve teškoće imaju tužioci kada treba da saopšte detalje iz istrage.

– Potrebno je pronaći balans između onoga što novinari traže i onoga što tužilaštvo može da pruži, balans između prava javnosti da zna i zaštite privatnosti, uz poštovanje pretpostavke nevinosti. Naročito je osetljivo kada su žrtve maloletne i kada je reč o nasilju u porodici. Svi treba da podelimo odgovornost za našu javnu reč – kaže Milica Ljubičić, zamenik drugog osnovnog tužioca u Beogradu i koordinator Komunikacione strategije RJT.

Detalji iz predistražnog postupka često se nalaze u medijima pre nego što ih tužilaštvo zvanično dobije. Ključne informacije o slučaju tužioci su nekada dobijali od novinara, za vreme dok su putovali na uviđaj do mesta zločina. Najosetljivije su one informacije koje odlaze u javnost odmah posle zločina. Tužioci priznaju da u tim prvim časovima nisu sigurni šta smeju da iznesu u javnost. Kada istraga odmakne, onda je već lakše.

– Nekada je bolje reći manje, da ne bi došlo do zloupotreba. Nismo profesionalci u komunikaciji sa javnošću, ali treba to da postanemo – kazala je Mirjana Peković, zamenik osnovnog javnog tužioca u Novom Sadu.

Novinari su rekli da mnoge detalje saznaju nezvanično, na osnovu ličnih kontakata sa pripadnicima policije i službama hitne pomoći, pa čak i od taksista. Osim toga, često se dešava da građani preko društvenih mreža dele fotografije i informacije sa mesta zločina pre nego što stigne uviđajna ekipa. Sve to dovodi do curenja informacija, što možda utiče na novinske tiraže, ali može da ima pogubne posledice po istragu.

Tipičan primer za to naveo je pomoćnik ministra unutrašnjih poslova Miloš Oparnica: kriminalistički tehničar dao je novinaru fotografije sa uviđaja ubistva bračnog para u Beogradu, devedesetih godina. Sutradan je novinar objavio ekskluzivno da je ubistvo izvršeno svećnjakom, što je osim policije mogao da zna samo ubica. Možda baš zahvaljujući toj informaciji, zločin do danas nije razjašnjen.

– Potreba za ekskluzivom ponekad ne ide u prilog istrazi, jer pomaže onima koji krše zakon, a ne onima koji zakon štite. Uvek moramo imati na umu interes građana kao vrhovni prioritet. Da li je važnije da policija uhvati ubicu ili da javnost zna detalje njegovog zločina, pitao je Siniša Radaković, načelnik Policijske uprave za Novi Sad.

Zamenik apelacionog tužioca u Novom Sadu Branislava Vučković ističe da su tužioci spremni da se menjaju u saradnji sa javnošću, ali i da mediji moraju da budu svesni koliki je značaj zaštite podataka o ličnosti i poštovanje pretpostavke nevinosti.

– Svesni smo da će mediji tragati za bilo kojim izvorom informacija, ako ih mi ne damo. Međutim, nekada i tačna informacija može da šteti interesima krivičnog postupka. Javni tužilac je taj koji rukovodi postupkom i koji treba da odlučuje o tome koje će informacije otići u javnost – kaže Tomo Zorić, sekretar Državnog veća tužilaca.

I novinari smatraju da tužilaštvo treba da bude kreator informacija koje odlaze u javnost, čak i da pripreme izjavu pre nego što ih novinari pitaju.

– Nismo čekali da nam se novinari obrate povodom istrage višestrukog ubistva u Žitištu, nego smo im sami dali sažetak optužnog akta protiv okrivljenog – rekao je Sava Mihajlović, portparol Višeg tužilaštva u Zrenjaninu.

Sličan pristup trebalo bi da imaju i sudovi. Čini se da im nedostaje samo malo više inicijative i dobre volje.

Osloboditi se straha od medija

„Prvo i osnovno pravilo u komunikaciji sa medijima je osloboditi se straha od istih”, piše u brošuri „Prekršajni sud u službi građana – unapređenje komunikacije i nastupa u javnosti”.

Upravo predsednik Prekršajnog apelacionog suda Zoran Pašalić važi za osobu koja se najbolje snalazi u komunikaciji sa novinarima, jer daje informacije koje su konkretne i jasne. Za portparola ovog suda Aleksandra Ilića možemo iz iskustva reći da je najpredusretljiviji od svih sudskih portparola. Razmišlja kao novinar i tako daje informacije, uvek konkretno i jasno, ali uz šire objašnjenje svih okolnosti teme, u bilo koje doba dana.

Zahvaljujući dobroj saradnji sa ovim sudom, „Politika” je imala serije tekstova o novim pravilima Zakona o prekršajima, kao i ekskluzivan podatak da „sto miliona dinara košta neuručena sudska pošta”, što je bio i naslov teksta o tome da se samo četvrtina sudskih poziva uspešno uruči, o čemu je portparol Ilić sproveo istraživanje.