Две приче за једну песму

Постоје композиције које су у тој мери упечатљиве да слушаоца просто терају да им дода нешто своје, нешто што је лично доживео, да искаже неку муку коју је и сам претурио преко главе.

То није просто писање нових стихова, другачијих од оригинала, па можда и бољих.

Реч је, једноставно, о емотивној потреби свакога од нас да се укључимо у нешто што нам је по свему блиско али што је неко други или боље уочио, пре схватио или, напросто, умео вештије да срочи.

Такав је случај са композицијом „Не, не плачи жено” (No Woman No Cry) Боба Марлија, једног од најмаркантнијих представника реге музике.

Све оно што је у својој тужбалици изнео Марли, попут односа према вољеној жени, околностима и атмосфери у којој живе нижи слојеви житеља Јамајке, чланови америчког хип-хоп бенда „Фјуџис” (The Fugees) пренели су у САД, тачније у њујоршки кварт Бруклин и државу Њу Џерзи у непосредном суседству.

А то је атмосфера живота у огољеним стамбеним квартовима, на чијим улицама царују насиље, беспослица, наркоманија, безнађе, у којима су чак и одлазак у школу и повратак кући скопчани са многим перипетијама и опасностима.

Наиме, док код Марлија јунаци песме уживају слушајући музику уз тек скувану кукурузну кашу и мирис запаљеног дрвета брескве, „Фјуџис” се суочавају са сиренама украдених аутомобила, „посетом” локалној продавници и њеним пустошењем у потрази за алкохолом и цигаретама… Али и једни и други под светлима ватромета.

„Не, не плачи жено” спада у ону врсту композиција које пажњу слушаоца непогрешиво усмеравају ка етничкој групи којој припада аутор, изазивајући потребу да се што више сазна и о песми и о средини која ју је изнедрила, да се продре у суштину приче коју доноси.

Марлијеви стихови су колико лични, толико и политички исказ. Јер када казује о неопходности да и у будућности сачувамо део своје прошлости, сасвим је јасна његова порука да, ма шта да се дешавало, каква год тешка времена и ситуације се смењивале, човек мора чврсто да се држи сопствених корена, да не дозволи да га нова средина и ново време одвоје од народа из којег потиче. У случају Марлија то је, једном и за увек – Јамајка.

Да је „Не, не плачи жено” могуће тумачити у више димензија показао је и сам аутор прилагођавајући донекле њене кључне речи.

Такав је случај са стихом „Моје ноге су биле све што ме носило” који је у неким каснијим интерпретацијама Марли дефинисао као „Страх је све што ме носило”, што и остатку песме даје сасвим други смисао.

Такође, преправио је и стих „У тој великој будућности, не заборави прошлост” нагласивши да је та будућност управо – сам живот.

Као што рекосмо „Фјуџис” су песму додатно преправили, управо онако како су је они осећали, у складу са музиком коју су свирали, временом у којем су то радили и расположењем публике којој су се обраћали.

Интересантан податак у вези са композицијом „Не, не плачи жено” је и да су сва ауторска права која јој припадају додељена Марлијевом другару Винсенту Форду који је држао мали ресторан у Тренчтауну, сиротињском делу Кингстауна у којем је Марли одрастао.

Управо захваљујући новцу сакупљеном од емитовања композиције Форд је успео да одржи свој посао.

Не, не плачи жено (Боб Марли)

Не, не плачи жено

Јер… сећам се када смо седели

Тамо међу блоковима зграда у Тренчтауну

Посматрајући локалне преваранте

Мувајући се са добрим људима које смо сретали

А имали смо много добрих другара,

Много смо их и изгубили

На том путу

Али у тој великој будућности,

Не заборави прошлост

Зато, обриши сузе

Не, не плачи жено…

Не рони сузе, драга…

Као што рекох, сећам се када смо седели

Међу блоковима у Тренчтауну

Када је Џорџ правио ватромет

А дрво брескве горело по целу ноћ

Потом бисмо кували кукурузну кашу

Коју сам делио са тобом

Моје ноге су биле све што ме носило

И зато сам морао да идем даље

Све док ме више није било

Ипак, све ће бити добро

Биће добро…

И зато, не плачи жено

Не рони сузе мала моја

Не, немој да плачеш…

Не, не плачи жено („Фјуџис”)

Сећам се времена када смо седели

У блоковима зграда у Бруклину

Посматрајући преваранте

Како се мувају са поштеним светом

Тада смо имали доста добрих другара

Многе смо на овом путу изгубили

А када стигнеш у будућност,

Не заборави прошлост

И зато обриши сузе

За другарима које смо изгубили

Не плачи жено, не рони сузе…

Сећам се како смо лудовали

По забитима у Џерзију

Мали Џорџи је правио ватромет

Док су украдени аутомобили јурцали кроз ноћ

А онда бисмо провалили у локалну продавницу

У потрази за клопом, цигаретама и пивом

Пиће ми је увек било једини лек

Ублажавало је бол због губитка породице

Али и док ме не буде овде

Све ће ипак бити у реду, видећеш

Вечерас, на игранци, окупиће се сви одбачени

И све ће бити у реду

Главни даса је ту

И све ће бити у реду…