Dve priče za jednu pesmu

Postoje kompozicije koje su u toj meri upečatljive da slušaoca prosto teraju da im doda nešto svoje, nešto što je lično doživeo, da iskaže neku muku koju je i sam preturio preko glave.

To nije prosto pisanje novih stihova, drugačijih od originala, pa možda i boljih.

Reč je, jednostavno, o emotivnoj potrebi svakoga od nas da se uključimo u nešto što nam je po svemu blisko ali što je neko drugi ili bolje uočio, pre shvatio ili, naprosto, umeo veštije da sroči.

Takav je slučaj sa kompozicijom „Ne, ne plači ženo” (No Woman No Cry) Boba Marlija, jednog od najmarkantnijih predstavnika rege muzike.

Sve ono što je u svojoj tužbalici izneo Marli, poput odnosa prema voljenoj ženi, okolnostima i atmosferi u kojoj žive niži slojevi žitelja Jamajke, članovi američkog hip-hop benda „Fjudžis” (The Fugees) preneli su u SAD, tačnije u njujorški kvart Bruklin i državu Nju Džerzi u neposrednom susedstvu.

A to je atmosfera života u ogoljenim stambenim kvartovima, na čijim ulicama caruju nasilje, besposlica, narkomanija, beznađe, u kojima su čak i odlazak u školu i povratak kući skopčani sa mnogim peripetijama i opasnostima.

Naime, dok kod Marlija junaci pesme uživaju slušajući muziku uz tek skuvanu kukuruznu kašu i miris zapaljenog drveta breskve, „Fjudžis” se suočavaju sa sirenama ukradenih automobila, „posetom” lokalnoj prodavnici i njenim pustošenjem u potrazi za alkoholom i cigaretama… Ali i jedni i drugi pod svetlima vatrometa.

„Ne, ne plači ženo” spada u onu vrstu kompozicija koje pažnju slušaoca nepogrešivo usmeravaju ka etničkoj grupi kojoj pripada autor, izazivajući potrebu da se što više sazna i o pesmi i o sredini koja ju je iznedrila, da se prodre u suštinu priče koju donosi.

Marlijevi stihovi su koliko lični, toliko i politički iskaz. Jer kada kazuje o neophodnosti da i u budućnosti sačuvamo deo svoje prošlosti, sasvim je jasna njegova poruka da, ma šta da se dešavalo, kakva god teška vremena i situacije se smenjivale, čovek mora čvrsto da se drži sopstvenih korena, da ne dozvoli da ga nova sredina i novo vreme odvoje od naroda iz kojeg potiče. U slučaju Marlija to je, jednom i za uvek – Jamajka.

Da je „Ne, ne plači ženo” moguće tumačiti u više dimenzija pokazao je i sam autor prilagođavajući donekle njene ključne reči.

Takav je slučaj sa stihom „Moje noge su bile sve što me nosilo” koji je u nekim kasnijim interpretacijama Marli definisao kao „Strah je sve što me nosilo”, što i ostatku pesme daje sasvim drugi smisao.

Takođe, prepravio je i stih „U toj velikoj budućnosti, ne zaboravi prošlost” naglasivši da je ta budućnost upravo – sam život.

Kao što rekosmo „Fjudžis” su pesmu dodatno prepravili, upravo onako kako su je oni osećali, u skladu sa muzikom koju su svirali, vremenom u kojem su to radili i raspoloženjem publike kojoj su se obraćali.

Interesantan podatak u vezi sa kompozicijom „Ne, ne plači ženo” je i da su sva autorska prava koja joj pripadaju dodeljena Marlijevom drugaru Vinsentu Fordu koji je držao mali restoran u Trenčtaunu, sirotinjskom delu Kingstauna u kojem je Marli odrastao.

Upravo zahvaljujući novcu sakupljenom od emitovanja kompozicije Ford je uspeo da održi svoj posao.

Ne, ne plači ženo (Bob Marli)

Ne, ne plači ženo

Jer… sećam se kada smo sedeli

Tamo među blokovima zgrada u Trenčtaunu

Posmatrajući lokalne prevarante

Muvajući se sa dobrim ljudima koje smo sretali

A imali smo mnogo dobrih drugara,

Mnogo smo ih i izgubili

Na tom putu

Ali u toj velikoj budućnosti,

Ne zaboravi prošlost

Zato, obriši suze

Ne, ne plači ženo…

Ne roni suze, draga…

Kao što rekoh, sećam se kada smo sedeli

Među blokovima u Trenčtaunu

Kada je Džordž pravio vatromet

A drvo breskve gorelo po celu noć

Potom bismo kuvali kukuruznu kašu

Koju sam delio sa tobom

Moje noge su bile sve što me nosilo

I zato sam morao da idem dalje

Sve dok me više nije bilo

Ipak, sve će biti dobro

Biće dobro…

I zato, ne plači ženo

Ne roni suze mala moja

Ne, nemoj da plačeš…

Ne, ne plači ženo („Fjudžis”)

Sećam se vremena kada smo sedeli

U blokovima zgrada u Bruklinu

Posmatrajući prevarante

Kako se muvaju sa poštenim svetom

Tada smo imali dosta dobrih drugara

Mnoge smo na ovom putu izgubili

A kada stigneš u budućnost,

Ne zaboravi prošlost

I zato obriši suze

Za drugarima koje smo izgubili

Ne plači ženo, ne roni suze…

Sećam se kako smo ludovali

Po zabitima u Džerziju

Mali Džordži je pravio vatromet

Dok su ukradeni automobili jurcali kroz noć

A onda bismo provalili u lokalnu prodavnicu

U potrazi za klopom, cigaretama i pivom

Piće mi je uvek bilo jedini lek

Ublažavalo je bol zbog gubitka porodice

Ali i dok me ne bude ovde

Sve će ipak biti u redu, videćeš

Večeras, na igranci, okupiće se svi odbačeni

I sve će biti u redu

Glavni dasa je tu

I sve će biti u redu…