Живимо у мноштву лажних односа

Сарајевски редитељ Дино Мустафић у својој новој представи „Ново доба” чија премијера ће бити изведена у суботу 21. јануара на сцени Битеф театра пропитује механизам транзиције. Копродуцент представе је Арт Хуб из Сарајева. „Ново доба” је „свежи” драмски искорак Вука Бошковићa настао по мотивима књиге есеја Виктора Иванчића „Радници и сељаци”. Сценограф је Петија Стоикова, костимограф Лејла Хоџић, а у глумачкој екипи су Мирјана Карановић, Борис Исаковић, Ермин Браво, Снежана Богићевић и Славен Дошло.

Један од водећих босанскохерцеговачких редитеља Дино Мустафић свој позоришни рукопис ствара на многим сценама у региону, будући да је радо виђен гост у позоришним кућама од Ријеке, Загреба, Љубљане, Подгорице, Скопља, Београда….

О каквом сценском истраживању је у овом, најновијем битефовском случају реч?

– Трудим се да радим представе које нису омеђене познатим, него оне које истражују сценски језик у односу на драмски предложак. Узбудљиве су ми пробе на којима ниче сценски текст, као партитура за игру. Одгојен сам на савременом позоришту које је полифоно, има пуно тема о којима се могу рећи веома важне ствари на различите начине. Што пре увидиш колико има сценских решења постајеш отворенији и радозналији. Тако и у овом позоришном процесу покушавам са глумцима да пронађем сценску истину о теми транзиције кроз истраживање које ће до последњег момента тражити идеално решење за неке сегменте или неку сцену, неки сценски детаљ који је мајка поетике позоришта.
 

„Ново доба” је, тврдите, гробље етичког идеализма. Појединачно и колективно остали смо заглибљени између револуције која се није десила и еволуције која неће доћи. Које теме, питања тренутно обрађујете?

Пристали смо на односе и друштво за које морал није оно што уређује односе међу људима. Политика је била и остала оно што одређује односе међу силама, а морал оно што одређује односе међу људима. Зато политици никада нису били потребни  морални људи или морални људи ништа нису могли да направе у политици па су их транзицијске „вредности” одбацивале као системску грешку. Губимо се у транзицији, нисмо разумели процесе у које нас је прво увео рат, а онда разни миротворци прво на нивоу света и Европе, затим наши локални лидери нација. Са 21. веком нам прети опасност да нестанемо у транзицији као друге културе пре него што постанемо субјект цивилизације, односно држава. О томе се не говори у медијима, нити у јавном политичком дискурсу. Оно што се говори углавном је фразеолошко и популистичко брбљање које нема никакво стручно утемељење, тако да живимо у гомили лажних односа. Трагично је да је лаж још увек јача од сваке истине на овом простору, било да је саопштавају јавности појединци или институције. Лаж је почела у рату и донела профит!

Представа „Ново доба” пропитује појам и схватање транзиције. Колико смо се уморили од речи транзиција? За шта нам је све тај термин асоцијација, односно покриће? Ко су ти одабрани којима је ово време донело профит?

Транзиција стане у једну слику у којој се социјалистичка елита претворила у феудалце из замака на брегу, а надрљали радници остали без посла и пристојних плата, претворени у зомбије социјалног дарвинизма где опстају само најјачи вођени инстинктом за преживљавање или они који су одустали од себе поставши страначки послушници, људске крхотине пометеног достојанства.

Човек је данас постао најјефтинија роба. То је чињеница на коју смо сви пристали и прихватили је као историјски или зли усуд. Како смо доспели у такво стање?

Данас се краду зграде, предузећа, комплетне територије и индустрије. Ускраћени смо за феномен одговорности, те етичке категорије која би јавне протагонисте обавезивала макар колико и закон. Политичари су то омогућили неколицини, они уживају све благодети овог стања транзицијског вакуума. Остајемо на истом месту и на истом одстојању од еманципације. На Балкану се догодило морално самоубиство. Обезвредио се људски живот, онда нема брзог опоравка друштва из тог стања обеспамећеног народа.
 

Критичко мишљење је, подвлачите, постало реметилачки фактор. До каквих спознаја сте дошли пропитујући ову појаву. Шта се деси са човеком који није преживео транзицију?

Доласком демократије напредак је, по мом мишљењу, требало да се састоји првенствено у могућности да се слобода афирмише у новом политичком систему. Али проблем је да политичке промене и промене менталитета, то јест вредности, морала, обичаја не иду паралелно, чак се може рећи да наша друштва функционишу по истом племенском моделу као и раније. То је случај у свим новонасталим државама екс-Југославије. Дубоке промене захтевају време, због тога године које су „појели скакавци” нису довољне. Имамо дакле демократске институције, али немамо демократско понашање, а свака се власт понаша по једнаком, устаљеном партијско-фамилијарном-интересном обрасцу званом: Има ли ту мене? Укратко: владају клијентелизам и корупција. У таквом друштву честитом човеку срце откаже, а смрт постане виша сфера слободе.

Како гледате на актуелни тренутак живљења?

Наду видим једино у отпору који може промовисати другачије мишљење и стандарде. Иначе, бићемо претворени у статистичку грешку транзиције јер нисмо спремни дочекали „ново доба” у којем се вирус фашизма ремодулирао у нови корпоративни фашизам.