Ко се све пита у Босни и Херцеговини?

Од нашег сталног дописника
Бањалука – И пре него што су из Штаба НАТО-а у Сарајеву јавност затекли својом непосредношћу око једног тривијалног домаћег питања, као што је прослава Дана Републике Српске, било је тешко побројати силне међународне организације које бавећи се домаћим питањима, саветима и претњама утичу на друштвена кретања земље коју многи у свету називају протекторатом.

На лествици утицаја највише место припадало је Канцеларији високог представника у БиХ (ОХР), најпре због сада већ излапелих бонских овлашћења којима је високи представник наметао законе и мењао уставе, смењивао изабране званичнике док је „тумачио цивилни аспект Дејтонског споразума”.

Будући да је било тешко оправдати дефицит демократије који се везивао уз такву улогу високог представника, српски представници се брину да је улогу у наметању уставних решења запосео Уставни суд БиХ у ком, опет, седи троје страних судија које именује председник Европског суда за људска права, да би пресуђивали о веома осетљивим, углавном питањима националних права.

Запажену улогу има и Савет за спровођење мира (ПИК), тело установљено у Лондону у децембру 1995. након потписивања Дејтонског споразума, са задатком да „пружа помоћ мировном процесу” а који је стасао у неформалног шефа високом представнику.

Два пута годишње ПИК заседа у Сарајеву, коментарише и оцењује ситуацију у БиХ, редовно успостављајући критичке захтеве домаћим властима, посебно ка Српској, у чему изостаје неопходни консензус јер се томе неретко успротиви Русија. У том телу укупно је 55 земаља, али највећи утицај имају чланице Управног одбора, то јест Француска, Италија, Јапан, Канада, Немачка, Русија, САД, Велика Британија.

Међу учесницима ПИК-а, изван Управног одбора, јесте и НАТО, а Кина се повукла пре седамнаест година, док Организацију исламске конференције представља Турска.

Однос БиХ са западном војном алијансом изузетно је комплексан и растегљив, јер иако БиХ није чланица Северноатлантског савеза, део је програма Партнерство за мир.

НАТО се не помиње стриктно у Дејтонском споразуму, а за многа војна питања по том међународном уговору надлежан је Ифор, то јест Сфор, који се угасио да би ту улогу пре више од десет година преузели НАТО и Еуфор.

Иако се у Закону о одбрани БиХ насталом као део реформе одбране (када је Војска РС ушла у састав јединствене војске БиХ) и у чијем доношењу је учествовао и НАТО изражава опредељење за чланство у Северноатлантском савезу, у РС верују да је улога штаба западне алијансе у Сарајеву искључиво саветодавна и да тумачење закона не спада у њихову мисију.

„У подели надлежности са Сфора, улога Штаба НАТО-а у Сарајеву, успостављеног 2005. јесте саветодавна – да даје препоруке. БиХ није члан НАТО-а, који се држао по страни тамо где је требало да реагује и пружи помоћ, а сад се одједном бави политичким стварима у која не треба да се уплиће”, рекла нам је Душанка Мајкић, члан Комисије за одбрану и безбедност парламента БиХ.

Сем што је питање тумачења Дејтонског мировног споразума, као и увек, поприлично растегљиво и магловито, због чега је прецизну формалноправну улогу и надлежности НАТО-а у БиХ тешко поуздано лоцирати, јер се оне тумаче по потреби, уз постојање и неких докумената који том штабу дозвољавају и смену генерала у случају кршења међународног уговора. То, цене наши саговорници, нимало не умањује неукус у уплитању једног војног савеза у дневнополитичке прилике једне мале земље.

Одговор на то шта се уистину десило и да ли су се уз нечију прећутну сагласност у Сарајеву војници из Трећег пешадијског пука Оружаних снага БиХ ипак 9. јануара нашли у Бањалуци, питање је које се из часа у час компликује. Ипак, занимљива су нека сазнања медија у РС да је до тога дошло како би се избегла још већа бламажа по БиХ, да војници, упркос забрани, својевољно дођу на обележавање Дана РС, што је, како сазнаје „Евроблиц”, било већ извесно.

„НАТО у принципу не би требало да има неку надлежност над Оружаним снагама БиХ, јер то заиста јесте унутрашње питање. Очито је овде реч о неком поигравању у командовању, па ценим да је то заиста била једна неодмерена изјава из Штаба НАТО-а, покушај петљања и наређивања. То је уосталом и политички неукусно”, каже Милош Шолаја, професор на ФПН-у у Бањалуци.

Сем тога, правила Оружаних снага предвиђају могућност ангажовања свечане јединице на прославама ентитетских и државних празника, али је Штаб НАТО-а претећи упозорио Министарство одбране БиХ да се нипошто не сме удовољити захтеву Бањалуке да се 9. јануара на прослави „неуставног празника” построји јединица војника, а потом затраживши и истрагу о томе.

Валентин Инцко, високи представник у БиХ, на питање да прокоментарише наредбу Младена Иванића, председавајућег Председништва БиХ, о ангажману припадника Оружаних снага БиХ, рекао је: „Ја сам задужен за цивилне аспекте Дејтонског споразума, а за војне аспекте је задужен НАТО и сигуран сам да ће они размотрити овај случај.”

На сајту НАТО-а наводи се између осталог да је мисија у Сарајеву да се оствари потпуна одговорност за војно спровођење Општег оквирног споразума за мир и реформу одбране у БиХ и интеграцији у евроатлантске структуре.

Супервизија за Брчко је укинута, али и даље постоји супервизор, а та дужност се по пракси поверава заменику високог представника, који је по правилу Американац, за разлику од високог представника који је увек допадао Европљанима.

Уз све међународне политичке и војне организације које се не либе учешћа у политичком животу, своје ставове, нетипично за све друге државе, редовно износе и амбасадори важних земаља, које и сами медији увлаче у свакодневна домаћа питања, па многи саркастично питају да ли у таквом шароликом, домаћем и иностраном, демократском плурализму уопште треба расписивати изборе у БиХ.