Предаторски часописи у лову на научнике

Да ли је могуће написати и одбранити докторску тезу за мање од годину дана? Научници одречно климају главом и кажу да су потребне године истраживања, нарочито ако се уз рад на тези и ради, а велика препрека је и публиковање радова у међународним часописима.

Како би помогли младим научницима, али и старијим колегама, да се што лакше снађу у свету научног издаваштва, чија правила диктирају приватне, углавном америчке компаније, Центар за промоцију науке недавно је објавио електронску верзију књиге „Увод у објављивање научних публикација” Андреаса Екснера.

– Издавач је дозволио да објавимо електронско издање на српском језику, јер смо желели да буде доступно свим истраживачима. Ово није упутство како да се напише рад, већ како да се снађу у свету научног издаваштва, јер им од тога зависи напредовање у каријери – каже за наш лист уредник у ЦПН Иван Умељић и додаје да је чињеница да има неколико великих комерцијалних кућа које контролишу свет издаваштва.

Како објашњава, овај приручник даје објашњење и за многе збуњујуће изразе или скраћенице, попут „импакт фактор”, „ISI часопис”, „Web of Science”, или „рангирање”.

На сајту ЦПН може се преузети комплетна књига о објављивању научних публикација, а у садржају може да се пронађе мноштво корисних информација почевши од издавачких кућа, трошкова објављивања часописа, преко начина рецензирања, начина слања рукописа до вредновања часописа, научника и институција.

И пре појаве овог корисног штива, Ректорски колегијум Универзитета у Београду препоручио је наставницима, истраживачима, сарадницима и студентима да, приликом припреме за објављивање научноистраживачког рада, провере стручни интегритет часописа у којем планирају да га публикују. Издавачи тзв, „предаторских” часописа не примењују адекватно рецензентски поступак, а једини критеријум за објављивање је уплата предвиђеног износа новца. Они обично увлаче ауторе у превару тиме што им обећавају брзо објављивање рада и дају лажне податке о свом „рејтингу”. Научнике „лове” рекламним порукама које шаљу електронском поштом.

Академик Душан Теодоровић, председник Одбора за универзитетско образовање САНУ, тврди да је барем једном у тзв. предаторским часописима радове објавило 59 професора Факултета организационих наука, 45 Факултета техничких наука, 31 са Техничког факултета у Зрењанину, 21 са Машинског факултета у Краљеву, 16 са нишког Медицинског факултета…

– Тројица наших младих колега, доказала су да је у таквим часописима могуће објавити буквално било шта: чак су се и потписали лажним именима и приложили фотографије на којима су маскирани перикама и лажним брковима. Рад је опонашао научни стил, чак је имао и графиконе, али је садржина била бесмислена и писана на „тарзан инглиш” језику. У фуснотама су на једном месту као референтни извор навели чак и цитат Проке Проналазача из „Политикиног забавника” – рекао је својевремено академик Теодоровић.

У публикацији „Наука у Србији 2010–2013”, коју је приредио Национални савет за науку, наведено је да су научници из Србије објавили  750 радова у предаторским часописима. Није познато да је било ко од тих аутора остао без научног звања или је трпео било какву последицу за превару. Постоје тврдње да су поједини аутори објављивали и по десетак радова у овим часописима. Рекордер је, кажу, научник са 17 спорних публикација.

Критеријуме за препознавање „предаторских” часописа и издавача најпрецизније је разрадио Џефри Бил, библиотекар са Универзитета у Колораду – Денвер, који се годинама бави прикупљањем и анализирањем података о оваквим часописима и издавачима и о томе актуелне информације објављује на свом блогу http://scholarlyoa.com.

Такође, један од актуелних трендова у домену преваре у академском издаваштву јесте израда фалсификованих интернет презентација које покушавају да се представе као презентације постојећих научних часописа. Часописи који постају жртве овакве отмице идентитета често немају издање на енглеском језику, или немају интернет презентацију, иако су индексирани у релевантним базама података часописа и поседују импакт фактор. Неопрезни истраживачи се доводе у заблуду, мислећи да рукопис предају реномираном часопису, а притом уплаћују средства фалсификаторима.