Пошто пршти бела стаза

Зимска сезона увелико је почела и снег који је ових дана завејао Србију и те како иде наруку домаћим зимским центрима. Агенције које су већ од септембра почеле да продају ове аранжмане и даље не одустају од попуста, тако да и они који су пропустили ране резервације на некој од дестинација у земљи или Западној Европи, још имају могућност да зимују по нешто нижим ценама. Интересовање је,

према подацима туристичких агенција, осим за домаће планине, највеће за Бугарску и Јахорину. Кад је реч о домаћој понуди, у првих пет дана јануара на Копаонику је, кажу у „Скијалиштима Србије” забележено око 30.000 скијаша, а само у једном дану на стазама је било њих 7.000. Копаоник и Златибор и даље су најпосећенији, а према званичној статистици, број туриста у прошлој години повећан је за 40 одсто у односу на 2015. годину.

Статистика показује да се на домаћим планинама у току зимске сезоне одмара око 45 одсто укупног броја гостију, 12 процената боље платежних грађана одмара се у најатрактивнијим центрима у Западној Европи, док остатак зимски одмор проводи у Бугарској и Републици Српској, где се може добити бољи смештај из средње категорије по нижим ценама и више стаза за страствене скијаше. У јавности се често говори како је зимовање у Европи јефтиније него у Србији, што је, кажу стручњаци, нетачно и неупоредиво, из више разлога.

– У иностранству постоји неколико категорија зимских центара. У другу категорију, не по квалитету, него према ономе што пружају, спадају Бугарска, Румунија, Република Српска, Србија и Македонија. Бугарска се издваја, јер има врло добар однос цене и квалитета и на граници је да пређе у вишу категорију. У току зимске сезоне тамо борави око 100.000 гостију, а у Аустрији, Италији и Француској, као најатрактивнијим дестинацијама, и до милион туриста. Квалитет смештаја у Бугарској је готово у првој категорији, имају огроман број објеката и за сваког може да се нађе по нешто. Ако поредимо цене хотела с четири или пет звездица у Бугарској или Западној Европи, то је знатно јефтиније, а квалитет је врхунски, каже за „Политику” Александар Сеничић, директор „Јуте”.

Србија, објашњава, није тржиште које генерише велики број путника у зимском туризму, јер на нивоу летње сезоне имамо око 650.000 до 700.000 људи који редовно путују, а током зиме, ако говоримо само о скијању, то је десет пута мање, каже Сеничић.

Дејан Ћика, в. д. директора „Скијалишта Србије”, каже да они разним акцијама покушавају да омогуће што повољније услове за све љубитеље овог спорта и да се из године у годину повећава број и скијаша и бордера на домаћим планинама.

– Често, кад се пореде цене ски-паса и смештаја у Србији, у јавности се прави паралела између смештаја у „Гранду”, хотелу са четири звездице, и шестокреветног апартмана у подножју неког француског ски-центра, где је неопходно да понесете своју постељину, пешкире и да се снађете за чишћење апартмана и храну. То је неупоредиво. Ако бисмо направили поређење хотела истог ранга на Копаонику или на пример у Кицбилу, јасно је да је скијање у Европи неупоредиво скупље, каже наш саговорник, и тврди да на овој најпознатијој српској скијашкој планини, осим најјефтинијег ски-паса и уређених стаза, може да се нађе и смештај за осам евра.

Суштина је, кажу познаваоци зимског туризма, да се наши грађани који зимују, рецимо, у Аустрији, задовоље и смештајем у хотелу са две звездице, који је сређен и довољан за пријатан боравак.

– Такав смештај у Србији, у тој категорији, не можете наћи. То нам недостаје, добар смештај у средњим и нижим категоријама, хотели који имају све што модеран туриста захтева. Србија није скијашка дестинација, осим Копаоника и Старе планине као озбиљних центара, на осталим планинама, попут Златибора, Таре и Златара, више нам је развијен рекреативни зимски туризам – каже директор „Јуте”.

У прилог зимовању у Србији најчешће се узима јефтинији ски-пас. Како кажу у „Скијалиштима Србије”, шестодневна ски-карта на Копаонику кошта 115 евра, док у Банском, по капацитету најприближнијем ски-центру, цена ове карте износи 175 евра. Цена карата по француским и аустријским скијалиштима није упоредива, с обзиром на то да оне коштају и до 300 евра.

Ски-карта, с друге стране, није све. На првокласним скијашким дестинацијама, као што су Аустрија, Швајцарска, Италија или Француска, које су стратешки опредељене за овај туризам и, притом, имају сезону која траје од новембра до маја, а ударна скијашка је од 1. децембра до 1. априла, ски-пас пружа велике могућности страственим скијашима. Реч је о милијардама евра уложеним у инфраструктуру, прилагођену броју скијаша и њиховом комфору током одмора. Тако, рецимо, они који зимују у овим центрима са ски-картом за недељу дана жицом могу да се пребацују с планине на планину, из Аустрије у Италију, као и да користе стазе без икаквих ограничења.

Кад прође зима...

Стручњаци кажу да ми још нисмо схватили да зимски центри морају да раде током целе године, како би цене у сезони биле повољније. У туризму је врло једноставно: што су већи потражња и број гостију, просечна цена је нижа. На пример, сви центри у Европи који раде зими, раде врло лепо и током целе године, јер обезбеђују додатне садржаје. Чим прође зимска сезона, они се пребацују на активни туризам, активирају се бициклистичке и пешачке стазе и други садржаји за активан одмор, због чега су и током лета попуњени и до 90 одсто.