Још као дете сањао сам да будем хирург

Проф. др Маринко Жувела рођен је 17. децембра 1956. у Суботици, школовао се у родном граду и Београду, а велики део лета и сад проводи у Приградици на острву Корчула, одакле му потиче отац Ловро Жувела, који је био официр ЈНА.

Медицински факултет завршио је 1981. у Београду с просечном оценом 8,73. Ради на Првој хируршкој клиници у Београду од маја 1984, кад је био клинички лекар, а потом као специјалиста за лечење и операције свих врста кила трбушног зида без уградње мрежица. Овај посао Маринко Жувела, по речима колега, обавља „најбоље на свету” јер је довео те операције до савршенства. Зато је често гост у операционим салама болница на Балкану, а био је због стицања нових знања у Француској.

У браку је с Анђелком, фармацеутом, која се бави биохемијом и са којом има синове Милоша и Милана, студенте медицине. Живе у Новом Београду на „граници” са Земуном.

Шта је новост у вашем раду?

Сем одбацивања мрежица, као страног тела у организму оперисане особе, новост је и чињеница да сваки мој пацијент одлази из болнице само два сата после операције, и то – пешице. То је боље и за пацијента и за здравство. Пацијент је охрабрен таквим поступком хирурга, а за здравство је то двострука корист. Оперисани пацијент мање кошта и, што је исто врло важно, оперисани пацијент ослобађа кревет у болници за новог пацијента.

Ипак, да ли сте некад у проблему?

Тешке су операције на људима који имају огромну килу. Ту тада постоје два трбуха. И кад „отворим” тај трбух и оперишем пацијента, па вратим у стомак све садржаје пацијент може да се угуши одмах после операције. То је врло смртоносна операција. И ја сам имао неколико смртних случајева. Међутим, сад у Првој хируршкој болници имамо фантастичан тим лекара, у коме, спортски речено, сваки „играч” прати мој рад и функцију одређених органа пацијента. Ту су кардиолог, пулмолог и, што је јако битно, анестезиолог. Сви они и после операције настављају да прате шта се догађа у организму оперисаног док за то постоји потреба.

Шта је, у ствари, кила?

Први став је да је то, у принципу, препонска мушка болест коју ретко кад имају и жене. Наиме, кила је „рупа” на трбушном зиду, у којој су мушкарцима при рођењу били тестиси. Та „рупа” не допушта слободан улаз или пролаз органа и ткива кроз стомачну дупљу. Све киле се временом увећавају, а операцијама се то спречава. Кила је видљива, она је козметичка ствар и утиче на изглед пацијента. Пацијент нема болове, али жели операцију и због естетике.

Да ли сте ви, у овим ситуацијама, и естетски хирург?

Не. Ја само, понекад, радим са естетским хирурзима у подели послова. Ја поправљам функцију органа пацијента, а естетски хирург улепшава изглед тела пацијента.

Да ли знате број ваших операција?

Од 2000 године, кад сам почео да оперишем, почео сам и да записујем све о мојим операцијама. Не бројим пацијенте него киле. Значи причамо о броју операција, јер неки пацијент је имао више кила. Од тада сам оперисао око 700 кила годишње. А само прошле године 412. За пет година ћу отићи у пензију, па мислим да ћу, до тада, на списку оперисаних кила имати око 3.000 операција, што је и у светским размерама импозантан број.

Кад сте се определили за операцију кила?

Мој пут ка килама почео је тако што је требало да будем послат код професора Пенцагоре у Италију, али грешком само мене нису тамо послали. Ипак, следеће године, у септембру 2001, послали су ме у Француску код професора Фламента, који је докторски експерт за операције великих кила. Дао ми је књигу о операцији кила, која је и данас Библија за ту врсту операција.

Шта сте као дете желели да будете?

Само хирург. Сањао сам то, отворених очију, још као дете. И тада сам „оперисао” људе, иако нико од мојих није био лекар. И кад сам постао ово што јесам, схватио сам на свом примеру да нема у животу ништа лепшег од остварења личних жеља. Поносим се чињеницом да сам остварио свој животни сан да будем хирург.

Где сте све могли да радите оно што сте сањали?

Мој отац је, као војно лице, у мојој петнаестој години добио стан у Београду, ту сам завршио гимназију и Медицински факултет, па сам се ту и запослио. Ипак, могао сам да радим као хирург у родном граду, у Суботици. Звали су ме одређени људи у суботичку болницу, али ја сам већ тада пустио „корен” у Београду и нисам прихватио тај позив упркос чињеници да на Палићу имамо имање и кућу уз Палићко језеро, на 700 метара од границе са Мађарском. Међутим, сад те куће на Палићу практично нема. Избеглице из Сирије и других земаља су се ту сместили и све што је могло да гори они су запалили да би се грејали. И не жалим због тога. Увек је важније здравље од куће.

Како вам је лети на Корчули?

Корчула је чаробно острво, а моје село Приградица је посебан украс тог места. Кућа нам је само двадесетак метара удаљена од мора, граделе за печење риба свих врста су увек спремне, а ту су и све салате, свеж сир, врућ хлеб, старо вино... Само тада искључујем мобилни телефон и препуштам се само звуцима природе...

Сваки пети старији Србин је килав

Колико сад у Србији има килавих људи?

Сваки пети мушкарац у Србији старији од 85 година има килу. Кад би сад сви хирурзи Србије оперисали само киле, не би стигли да обаве тај посао до краја живота. И зато све киле не би требало оперисати већ само оне које сметају и праве тегобе.