Просјакиња која је нудила да части

Насмејана цурица појавила се изнебуха и пришла човеку за столом до шанка данас непостојеће новинарске кафане у Македонској улици, у центру Београда, и процвркутала:

– Чико, купи ми сок.

– Жао ми је, келнер је био бржи – процедио је, али не због ње, већ да би се изјадао себи. – Узео ми је све, до динара...

Без снебивања, села је за сто, не скидајући осмех с лица.

– Шта ћеш да попијеш? – упитала је срдачно па, не сачекавши одговор, махнула руком не би ли призвала збуњеног келнера.

Ситуација се додатно искомпликовала кад је наручила „за чику исто” и за себе сок, па како би потврдила озбиљност поруџбине, из скривеног џепа, однекуд испод доламе, почела да вади згужване новчанице. Кафански гост се пренуо, махнуо руком и прстом показао к себи, што у немуштом шифарнику гостију и особља „сигурних мушких кућа” у том делу града, крај „Политике” и Радио Београда, носи поруку о вересији.

– А, не – побунио се црнпурасти девојчурак, прозревши некако о чему се домунђавају одрасли. – Ја сам ово наручила!

Остала је упорна до краја: испила је своје пиће, платила цех, оставила скромну напојницу нехајно, као да то свакодневно чини, па лако однела свој невини дечји осмех низ улицу, махнувши за поздрав кроз широки излог.

Месецима се врзмала по „Бермудском троуглу”, у веселом делу града омеђеном некад угледним кафанама распоређеним око најстарије новинске куће на Балкану. Упркос свему, била је стално насмејана. Имала је дванаест година и тврдила да похађа четврти разред, али јој читање, а посебно писање, баш и нису ишли од руке. Ни за родитеље, ни за адресу, па чак ни за школу, нико је није питао. Ипак, убрзо је постала самопроглашена чланица веселе и безбрижне кафанске породице.

Никад није тражила, али понуђен новац није одбијала. И увек кад би била при парама нудила је да части, чиме је постидела многе који су успели да потисну из сећања тај племенити обичај.

Онда се једног дана појавила косе офарбане у црвено, а већ седмицу-две касније је нестала, ваљда због шала на рачун „стајлинга”. Само док се не одљути – понадале су су „шаљивџије”. Али, није је било данима, недељама, месецима... Бригу је одменио заборав.

Тек неколико година доцније неко је донео суморну вест – да је виђена код Панчевачког моста, у друштву искуснијих власница мајсторског писма најстаријег заната! Можда је то била измишљотина или сурова шала, али је за савест кафанских муштерија била погубна, а на плећа им натоварила болну помисао о пропуштеним приликама да јој помогну. Не с динаром-два, малом порцијом ћевапчића и соком, што је било дневна цена њиховог доброчинства, већ онако, истински.

Прошле су две деценије од тада. Шта ли је с њом? Мада, поштеније би било да се упитамо шта се догодило с нама? Можда би било мање болно да то никад не сазнамо.