Драгачевски Вук Караџић

Гуча – У једну своју младалачку, и пророчку песму, Никола Стојић (86) из Гуче уденуо је и стих – „Ниједан дан није обичан дан: у сваком од њих рађа се – или умире – по један сан. „Ономад су га на то певање – „Нема обичног дана” гласио је наслов песме – подсетили његови ученици, приредивши, њему у част, књижевно вече у Дому културе у Гучи.

– Ово је дан који би сви ми Драгачевци требало добро да забележимо у сећању. Јер, у нашем крају не памти се оваква врста програма, којим се представља пола века културног и уметничког рада једног човека, образованог, вредног и бескрајно даровитог – беседила је Неда Пуношевац, професор српског језика у Средњој школи „Драгачево” у Гучи.

Она је, уз помоћ колегинице Јоване Дмитрић, сачинила пролаз кроз животопис Стојићев и тако је настало отмено, промишљено вече, под окриљем Библиотеке општине Лучани у Гучи. Ево шта ту, поред другог, стоји…

Далеке 1961. кад се први пут огласио у новинама, Ника Стојић препознао је говор народни, душу, вапај и тугу, срећу и усклик, и све то преточио у своје дело. За 50 година непрекидног уметничког стваралаштва објавио је 57 књига, данас стубова драгачевске културе, а прва му је штампана 1971. Један је од оснивача Драгачевског сабора трубача, Распеваног Драгачева, Сабора ткаља у Доњем Дупцу, Удружења сликара и вајара Драгачева и Еколошког друштва „Драгачево”, проводећи радни век као професор и директор Основне школе у Гучи, а затим, до пензионисања, и Дома културе у варошици…

Оно што је радио Вук Стефановић Караџић по Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори и Далмацији, чинио је Ника Стојић у Драгачеву. Сакупио је више од 1.000 народних песама, легенди, пословица и умотворина и објавио у три књиге под називом „Драгачевке”…

Читавих 25 година провео је ишчитавајући надгробнике и крајпуташе, па је Лела Павловић, директор Архива у Чачку, забележила: „Није било лако ходити драгачевским селима и гробљима – 48 села и стотину гробаља – али је Ники Стојићу било лакше од осталих. Јер он није као остали. Он ходи као да је све његово двориште, а и може, јер га сви у Драгачеву прихватају као најближег.”

Као млад, предосетио је једну горку истину. У време кад је започињао свој рад, Драгачево је имало око 50.000 становника, данас је остало само око 15.000.

А ево шта је о свом пријатељу, с којим је објавио 10 заједничких песничких збирки, што је реткост у нашој књижевности, приповедао Радован М. Маринковић, писац из Чачка:

– Књигом „Биљези смрти” 1996. Ника Стојић увео је у српску поезију нову форму – допевке гробљаша и крајпуташа у Драгачеву. Наиме, свака песма дводелна је: прво иде оригинални запис са биљега, па онда ауторови стихови који смисаоно, чак до симболике, дописују камене књиге, урањајући у судбину онога који је отишао богу на истину постајући гробљанска земља. И за мене је то био изазов, па сам се придружио Стојићу. Допевали смо поруке туге и наде са биљега земљоделаца и домаћица, бунџија, устаника и ратобораца, божјих пастира па све до сваковрсних умешника, верујући да тим стиховима не неки начин оживљавамо мртве.

Шта рече слављеник?

– Благодаран сам Библиотеци у Гучи и свима вама што сте ми приредили овакво, вече за незаборав. Волео бих да све поновимо и у Чачку, пошто је тај град имао важну улогу у мом животу и стваралаштву, а свим ученицима који су вечерас рецитовали поклањам по једну своју књигу – казао је Стојић док су се иза њега, на позорници, постројавали драгачевски трубачи Гвоздена Росића из Ртију.