Слика краља карневала

Поводом текста „Пораз политичке коректности”, од 27. децембра

Да бисмо разумели Трампов изборни успех, треба да контекстуализујемо дискурс политичке коректности. У самој својој сржи политичка коректност нема везе са заштитом нечијих права. У питању је елитистички концепт, сводив на следеће – ако не владаш правилима, одузима ти се право говора. У питању је баријера класне природе. Ко има новца да упише бољи универзитет (академске институције су расадници такозваних SWJ – social justice warriors, „ратника друштвене правде”, заступника оваквог говора), имаће прилике да њиме и овлада, те ће тако стећи право на медијско присуство. Као последицу добијамо ситуацију где се из медијске слике избацују људи који немају приступ потребном образовању – медијска слика, као и целокупан културолошки контекст се елитизују и знатно сужавају групу становника који могу да комуницирају.

У питању није статични дискурс којим се може једном за свагда овладати, као што је нпр. граматика, него стално еволуирајући концепт, који укључује све веће финесе, те изазива расправе које свакоме ко живи ван Америке могу изгледати нејасно. Али им се тамо приступа са смртном озбиљношћу – на који начин се треба обраћати трансродној особи, или оној која није сигурна у свој родни идентитет, успостављање треће врсте тоалета за родно несигурне итд. То је својеврсна џентрификација или естетизација дискурса, где се свака могућа непријатност, као и онај ко је износи, избацују из употребе. У питању је такође игра моралне супериорности, где богатији појединци који познају дискурс и њиме владају себе намећу као морално супериорне, но то је посебна тема.

У културолошкој клими таквог дискурса појављује се опортуни бизнисмен Трамп, који, иако нема претерано развијен политички програм, поседује један други, важнији квалитет – разумевање медија. Трампова кампања би требало да буде анализирана као ремек-дело политичког маркетинга. Играјући на самопоуздање, харизму и одлучност, Доналд Трамп се појављује као дионизијска, карневалска фигура. Узима улогу рушиоца репресивних правила, детета које се усуђује да викне „Цар је го!” По узусима карневала, Трамп обрће систем наопачке. Смеје се ауторитетима, руши табуе, напада „светиње” политичке коректности без оклевања или извињења. Када му се то замери, одговара даљом спрдњом. У питању је ризична, али исплатива игра.

Посебно је занимљива чињеница да је у изборе уложио најмање новца од свих кандидата у протеклих неколико деценија, а ипак их је добио. Уместо да плаћа милијарде за рекламни простор, он је својим изјавама правио скандале који су привлачили медије ка њему. Тако је уштедео више од две милијарде долара. Док су политички коректни кандидати, попут поражене противнице, улагали милијарде у рекламе, он је медије вазда жељне скандала дозвао себи.

Битан део победе јесте и слика краља карневала. У рушењу узуса политички коректног дискурса, сиромашни и ућуткани грађани су видели провалу слободе, раскидање ланаца, побуну против оних који су им посао пребацили у далеку страну земљу, а потом их убедили да су због тога они сами криви, зарад своје глупости, необразованости и сиромаштва; те да због истих особина не заслужују ни да им се чује глас, јер ће тиме повредити нечија осећања.

Доналд Трамп није победио зато што је већина Америке расистичка, мизогена итд. – већ зато што је успео да се представи као оличење слободе говора, која је, ма како нагрижена дискурсом политичке коректности и општом елитизацијом јавног простора, у Америци још увек важна тековина. Аспект Трампове кампање који је понајвише против естаблишмента је његов дискурс. Остаје сумња (за неке нада) да ће успети да испуни и део обећања. Но он је понудио форму слободе, ону коју грађани Америке могу да разумеју. Да ли ће у будућности доћи неко ко ће моћи да им понуди и суштину, остаје да се види.

Филолог