Slika kralja karnevala

Povodom teksta „Poraz političke korektnosti”, od 27. decembra

Da bismo razumeli Trampov izborni uspeh, treba da kontekstualizujemo diskurs političke korektnosti. U samoj svojoj srži politička korektnost nema veze sa zaštitom nečijih prava. U pitanju je elitistički koncept, svodiv na sledeće – ako ne vladaš pravilima, oduzima ti se pravo govora. U pitanju je barijera klasne prirode. Ko ima novca da upiše bolji univerzitet (akademske institucije su rasadnici takozvanih SWJ – social justice warriors, „ratnika društvene pravde”, zastupnika ovakvog govora), imaće prilike da njime i ovlada, te će tako steći pravo na medijsko prisustvo. Kao posledicu dobijamo situaciju gde se iz medijske slike izbacuju ljudi koji nemaju pristup potrebnom obrazovanju – medijska slika, kao i celokupan kulturološki kontekst se elitizuju i znatno sužavaju grupu stanovnika koji mogu da komuniciraju.

U pitanju nije statični diskurs kojim se može jednom za svagda ovladati, kao što je npr. gramatika, nego stalno evoluirajući koncept, koji uključuje sve veće finese, te izaziva rasprave koje svakome ko živi van Amerike mogu izgledati nejasno. Ali im se tamo pristupa sa smrtnom ozbiljnošću – na koji način se treba obraćati transrodnoj osobi, ili onoj koja nije sigurna u svoj rodni identitet, uspostavljanje treće vrste toaleta za rodno nesigurne itd. To je svojevrsna džentrifikacija ili estetizacija diskursa, gde se svaka moguća neprijatnost, kao i onaj ko je iznosi, izbacuju iz upotrebe. U pitanju je takođe igra moralne superiornosti, gde bogatiji pojedinci koji poznaju diskurs i njime vladaju sebe nameću kao moralno superiorne, no to je posebna tema.

U kulturološkoj klimi takvog diskursa pojavljuje se oportuni biznismen Tramp, koji, iako nema preterano razvijen politički program, poseduje jedan drugi, važniji kvalitet – razumevanje medija. Trampova kampanja bi trebalo da bude analizirana kao remek-delo političkog marketinga. Igrajući na samopouzdanje, harizmu i odlučnost, Donald Tramp se pojavljuje kao dionizijska, karnevalska figura. Uzima ulogu rušioca represivnih pravila, deteta koje se usuđuje da vikne „Car je go!” Po uzusima karnevala, Tramp obrće sistem naopačke. Smeje se autoritetima, ruši tabue, napada „svetinje” političke korektnosti bez oklevanja ili izvinjenja. Kada mu se to zameri, odgovara daljom sprdnjom. U pitanju je rizična, ali isplativa igra.

Posebno je zanimljiva činjenica da je u izbore uložio najmanje novca od svih kandidata u proteklih nekoliko decenija, a ipak ih je dobio. Umesto da plaća milijarde za reklamni prostor, on je svojim izjavama pravio skandale koji su privlačili medije ka njemu. Tako je uštedeo više od dve milijarde dolara. Dok su politički korektni kandidati, poput poražene protivnice, ulagali milijarde u reklame, on je medije vazda željne skandala dozvao sebi.

Bitan deo pobede jeste i slika kralja karnevala. U rušenju uzusa politički korektnog diskursa, siromašni i ućutkani građani su videli provalu slobode, raskidanje lanaca, pobunu protiv onih koji su im posao prebacili u daleku stranu zemlju, a potom ih ubedili da su zbog toga oni sami krivi, zarad svoje gluposti, neobrazovanosti i siromaštva; te da zbog istih osobina ne zaslužuju ni da im se čuje glas, jer će time povrediti nečija osećanja.

Donald Tramp nije pobedio zato što je većina Amerike rasistička, mizogena itd. – već zato što je uspeo da se predstavi kao oličenje slobode govora, koja je, ma kako nagrižena diskursom političke korektnosti i opštom elitizacijom javnog prostora, u Americi još uvek važna tekovina. Aspekt Trampove kampanje koji je ponajviše protiv establišmenta je njegov diskurs. Ostaje sumnja (za neke nada) da će uspeti da ispuni i deo obećanja. No on je ponudio formu slobode, onu koju građani Amerike mogu da razumeju. Da li će u budućnosti doći neko ko će moći da im ponudi i suštinu, ostaje da se vidi.

Filolog