Николићева лака артиљерија

Тешко да је неки потез председника Томислава Николића у вези са Косовом и Метохијом изазвао такву реакцију као овај сада на измаку његовог петогодишњег мандата. У последњим месецима решио је, чини се, да потегне „тешку артиљерију”. Треба очекивати да ова синтагма остане само у пренесеном значењу, мада је некима упозорење председника да би Србија могла да ангажује војску ако неко угрози животе Срба на КиМ зазвучала реално, па су се уплашили могућности коришћења тешке артиљерије у буквалном значењу.

Уплашени од таквог развоја догађаја, искрено или не, тек опозиционари су листом искористили прилику да га оптуже за ратнохушкачку политику, сада, по њима, специјално мотивисану предстојећим председничким изборима. Албански политичари из Приштине и Тиране употребили су Николићеве речи, али и целу причу са осликаним возом који није успео да стигне до Косовске Митровице у суботу, да се представе као жртва „агресивног Београда“ због чега НАТО, САД и ЕУ треба да стоје на њиховој страни. Штампа у региону и западној Европи делом се подсмехнула, а делом догађаје од претходног викенда протумачила као показатељ колико је Балкан и даље нестабилан. За сада су једино Руси, чини се, безрезервно подржали званични Београд.

Шта је заиста хтео да постигне и какве уопште има механизме за слање војних трупа у јужну покрајину, јуче нисмо могли да сазнамо у кабинету Томислава Николића. Наши извори кажу да је „председник био сасвим јасан“ и да „нема потребе да даље сам себе тумачи”.

У редовима војске нема баш простора за тумачења, војска слуша наређења. У незваничним разговорима са високопозиционираним припадницима Војске Србије (ВС) може се чути разумевање за председников став, сматрајући да је оправдано ангажовати војску ако су са друге стране уперене „дуге цеви”. Полиција не може да се супротстави људима наоружаним аутоматским пушкама и митраљезима, па би то могао да буде основ за употребу војске, иако се по законима Србије Косово третира као део домаће територије, на којој војска у уобичајеним условима не би смела да се оперативно ангажује.

„Војнички гледано, ми смо већ 16 година присутни у копненој зони безбедности, то јест на административној линији. Никоме не претимо, али не смемо ни да дозволимо да наш народ на КиМ буде без заштите, најблаже речено. Али, зна се ко и како наређује, нема ту много размишљања”, каже један од наших саговорника.

На примедбу да се ту пита и НАТО из Бондстила, он наводи да је „питање коме би било тешко, а коме лако – други пар рукавица”. Ипак, чини се да код овог нашег саговорника из ВС провејава неки оптимизам кад каже да су се „услови мало променили, на нечију жалост, а на нечију срећу“.

Надлежности председника републике одређене су Уставом, по коме „председник републике, у складу са законом, командује војском и поставља, унапређује и разрешава официре Војске Србије”. Али, упозорава професор Слободан Орловић са новосадског Правног факултета, уставноправна анализа употребе војске на КиМ мора бити слојевита и сложена.

„Просто речено, на правној снази су правно-политички акти који су у колизији: с једне стране Устав (2006) и Резолуција 1244 СБ УН (1999), а са друге прихваћени Бриселски споразум (2013). По Уставу: Војска ’брани земљу од оружаног угрожавања споља...’, може се употребити ’ван граница РС само по одлуци Народне скупштине...’, о рату и миру (закључењу мира) одлучује Народна скупштина (о ратном стању одлучују председници републике владе и скупштине ако НСРС не може да се састане). По истом том Уставу, север Косова и Метохије је унутар, а не изван граница Србије. Отуда је за очување јавног реда и мира на КиМ надлежна полиција, а не војска”, објашњава Орловић.

Поред тога, он подсећа да је Резолуцијом 1244 предвиђен повратак „југословенског и српског особља у договореном броју“, војног и полицијског, али, како истиче, у том погледу нити постоји „договор о броју“, нити икакав други „договор“. Тим пре што су ове одредбе резолуције, као и одређене одредбе Устава, суспендоване Бриселским споразумом, додаје он.

„По Бриселском споразуму на територији тзв. Косова (АП Косово и Метохија) не може бити никаквих институција Републике Србије, понајмање Војске Србије. Ово значи да би се било каква употреба Војске Србије (и полиције) на КиМ, док је на снази Бриселски споразум, од стране ЕУ, САД и других сматрала агресијом на ту територију. Последице нечега оваквог нико није у стању да предвиди”, указује проф. Орловић.

По њему су изјаве попут ове председника Николића „један облик популистичке кореспонденције власти са народом, диван по принципу хајде да сад мало кажемо ово, па ћемо мало да изрекнемо оно”. У конкретном случају, каже, узрок ове изјаве је вероватно дубљи и даљи и њему је немогуће да га сазна, осим што може да претпостави да је „у вези са подизањем патриотизма у васколиком Српству, а посебно на КиМ”.

На питање „Политике“ да ли овакву изјаву председника Србије, саопштену после седнице Савета за националну безбедност, треба разумети као став или закључак тог тела, он подсећа да је Савет надлежан за предлагање, разматрање, усмеравање, закључивање о безбедносним питањима – а не за доношење одлуке о употреби Војске.

„Председник републике је врховни командант војске (начело супрематије цивилне над војном власти), али његова команда се ставља у оперативну ратну функцију након што овлашћени орган прогласи ратно стање. До тада, председник републике поставља, унапређује, пензионише, одликује официре Војске”, каже проф. Орловић.

Указујући да ово питање није ни партијско, ни политичко у ужем смислу, др Невен Цветићанин из Института друштвених наука каже да је реч о националном питању првог ранга и да због тога треба имати кисинџеровски приступ. А бивши амерички државни секретар је, коментаришући такве ствари у сопственој држави, истицао да су то сензитивне ствари и да треба бити промишљен и угледати се на ефикасне државе попут Израела, који, како примећује Цветићанин, сваки свој корак веома добро мери и нема погрешне кораке.

„У стварима које су овако озбиљне и осетљиве требало би користити искуства држава које имају успеха, које избегавају све неугодне ситуације у којима би држава могла бити дискредитована или у којима би могао њен кредибилитет да буде доведен у питање. Дакле, овакве ствари не би требало да прати граја, јер што је граја већа, како показује искуство држава које су биле изложене сличним ситуацијама, ефекти су слабији”, закључује Цветићанин.

Данашњи најављени састанак Николића и америчког амбасадора Кајла Скота можда ће бити прилика да јавност чује нова објашњења, будући да је председник Србије пре два дана оценио да му се догађаји у вези са возом на линији Београд – Косовска Митровица чине као „последњи трзаји одлазеће америчке администрације”. Николић је, иначе, преноси Танјуг, после седнице Савета за националну безбедност прекјуче рекао да је састанак са Скотом, на његов захтев, договорен пре седам дана, али да ипак верује да ће доминантна тема бити „ово што се сада дешава”.