Шамар нечисте савести

Велчу Велчева, уметника који од данас излаже своје инсталације у галерији Хаос, нарочито интересује релација између материјалног и метафизичког, опипљивог и имагинарног, смрти (у свим облицима) и вере. Симболику његових радова требало би тумачити управо кроз ту призму, пише у каталогу која прати поставку Карлос Ховер, шпански критичар.

Концепти овог аутора стижу до публике као један вид шамара нечисте савести, коју носимо у себи, као један од начина позивања на интроспекцију, у времену масовне потрошње, искривљених система вредности и пренаглашене религиозности, без правог утемељења у духовности и човечности.

„Највећи смртни грех је самољубље” поручује Велчев, цитирајући познате мислиоце и њихове поруке, трудећи се да, уз суптилну иронију, свој ангажман приближи посматрачу.

– Замена концепата која је, понекад, видљива у мојим инсталацијама, проистиче из контраста света у којем егзистирамо, света конзумеризма (једне врсте нове религије) и погрешних идола, и света који би требало да пронађемо у нама самима. Иако је човек разумно биће, без вере, оне исконске, искрене, тешко је издићи се из свакодневне обамрлости, чак и ако је тога појединац свестан. Мислим да је у вери кључ – рекао је Велчев у сусрету са новинарима.

У том духу на изложби ће вас сачекати посмртница са спонзорима, спонзорисано Христово распеће, конференција за штампу са Последње вечере, круна од трња која се продаје – све то аутор гради кроз корозивну менталну мапу старе традиције Старе Европе.

– Уметност би морала да буде ангажована. Не политички, већ исконски. Ако не провоцира и не подстиче на размишљање, онда она у савременом свету нема функцију. Идеја о уметности ради уметности више не може да функционише јер се свет убрзано мења нагоре – додаје наш саговорник.

Велчев је прве две године ликовне академије завршио у Софији на Одсеку за сликарство код професора Добрија Добрева. Наставља школовање на Факултету ликовних уметности у Београду, где дипломира у класи професора Војислава Тодорића. Једно време боравио је у Београду, где се спорадично појављује на ликовној сцени града. Од 1991. године живи и ради у Шпанији, на Мајорки. Првих година ступа у контакт са групом сликара који му омогућавају да веома брзо уђе у круг авангардних стваралаца са острва као и из целе Шпаније. Излагао је у више градова широм Шпаније: Сантјаго де Компостела, Мадрид, Сантандер, Барселона, Гирона, Севиља, као и у више земаља Европе и света: Немачка, Шведска, Белгија, Русија, Грчка, Кипар, Бугарска, Израел... Од последњих изложби по важности се истиче поставка под називом „7237” у Институту Сервантес у Београду.