Мирно спавам са вуком у себи

Вишеструко награђивана представа „Хинкеман”, немачког аутора Ернста Толера, у режији Игора Вука Торбице и у извођењу Загребачког казалишта младих гостоваће на великој сцени Народног позоришта у Београду у уторак 24. јануара у 19.30 сати.

Игор Вук Торбица рођен је у Дрвару, одрастао у Ровињу и Пули, а пажњу београдске позоришне јавности привукао је још као студент треће године режије Факултета драмских уметности у Београду. Његова представа „Покојник” Б. Нушића, настала као испитна вежба, добила је, наиме, главну награду фестивала „Студио фест” и ушла у редован репертоар Југословенског драмског позоришта. Торбица ради као асистент на предмету позоришна режија ФДУ.

Антифашистички комад „Хинкеман” Ернст Толер написао је за време боравка у затвору 1922. године. Ово ретко извођено дело бави се кризом идентитета мушкарца… Шта вас је подстакло да се позабавите овим комадом?

Оно што Толер анализира у „Хинкеману” јесте друштво које настоји да се уздигне и успостави након минулог рата. Пуцање се можда завршило и ровови су можда затрпани, али то није оно што окончава масакр. Илузија је да рат почиње и завршава се неким датумом. Управо супротно, последице рата компликују стварност у много чему, дуго након што пуцњи утихну. Потребни су изузетна воља, решеност, план и програм неколико генерација не би ли рат и коначно био окончан. То је моја мисао по том питању. Лик Хинкемана, повратника из Првог светског рата, у том погледу је једна Толерова метафора којом аутор описује, условно речено, атрофирано тело целокупне нације. Оно што је био мој мотив и разлог рада на „Хинкеману” јесте уверење да живим управо у таквом окружењу, друштву и земљи. Земљи чија је друштвена патологија последица деловања рата или ратова, за које никад није било снаге да се једном заувек заврше.

Реч је, заправо, о вашем ауторском рукопису у којем кроз позоришни дијалог с изворним текстом преиспитујете поимање себе. Која питања заправо отварате у свом сценском читању „Хинкемана”? Шта то Хинкеман као инвалид више види од других људи?

Хинкеман је као инвалид и као болестан појединац способан да са једне стране уклони, бар тренутно, све оне тривијалне ствари које и чине нашу свакодневицу и сагледа сав јад и беду, заблуде и лажи у којима живи и у којима живе други. Многи су писци, између осталог и Чехов, писали о томе колико сусрет са болесним особама јесте заправо сусрет са најбољим од човека, да су тада људи спремни и да говоре без притворности и емотивно отворено. Права је мала несрећа што своје време најјасније види Хинкеман који је уморан и немоћан да заиста нешто и промени или учини. Настоји да по сваку цену одржи свакодневицу, да се уклопи, али једино што друштво хоће, може и жели јесте да ужива у његовој трагедији и да је издигне у простор дневне потребе за спектаклом, за уживањем у туђој несрећи, за воајеристички увид у туђу патњу. То су питања и мотиви које отварамо у овој представи, парадокси који су ту да би људску судбину претворили или у честицу медијске забаве или у фигуру националног хероја или пак у дисфункционалну особу, у све могуће верзије које нас онемогућавају да се заиста унесемо у трагедију једне индивидуе и да на тренутак саосећамо са њом.

Толеров „Хинкеман” спада у тешка штива, неке раније поставке овог комада су, чак и забрањиване. Плакат за вашу представу „Хинкеман” изазвао је уочи премијере у Загребу негодовања појединаца. О чему је заправо реч?

Плакат „Хинкемана” који сам радио у сарадњи са студијом „Омазић”, представља голо тело мушкарца којем су гениталије прекривене накнадно нанесеним фотографијама ратних разарања. Поједине верске организације и одређене особе дигле су глас против овог решења јер узнемирује вернике, а пре свега децу која се суочавају са нагим телом мушкарца. Да ли је то било питање тога што је мушко тело, за разлику од женског, још увек сувише велик табу за наша друштва? Не бих рекао, мислим да је проблем лежао у томе што је решење и само имало у себи једно питање које у најмању руку редефинише стандардизовано и прихватљиво поимање и приказивање ратног ветерана и његовог тела уништеног ратом. За појединце су дакле фотографије страдања биле неприхватљиво постављене у такав однос са телом. ЗКМ на челу са управницом Сњежаном Абрамовић одмах је оштро одговорило на ове апеле и захтеве за скидањем решења и одбранило право на слободу изражавања.

Позориште има задатак да младе људе подстакне да мисле. На какво их размишљање може подстаћи ваша представа „Хинкеман”?

Управо на оно о чему сам говорио на вашим првим питањима. Да стану и да размисле, да се питају коју и какву стварност живе. Да ли им говори нешто чињеница да очи политичких елита још увек засузе од узбуђења када говоре о шест руских МИГ-ова које би како кажу „... могли цели дан остати да гледају”, а да им се исто око затвара, на пример, по питању и слика и самог статуса Народног музеја којег вероватно нису никад раније посетили, а ни сад им није стало да га виде отвореног и остану цели дан да посматрају дела. То је атрофирано и разорено биће једног народа. Млади људи, како кажете, могу одбити да буду или да постану дегенерисано потомство својих дегенерисаних предака.

У свом позоришном изразу као да желите да зауставите време. Колико је деликатно бити доследан у свом позоришном изразу у овом друштву спектакла како знате да га квалификујете?

Ги Дебор је наше друштво назвао том синтагмом, а ја се трудим да се у што већој мери повучем и изолујем од тог и таквог друштва. То дакако не значи да га у потпуности игноришем као ни да је то сасвим могуће, али то је оно што настојим. Већ сам о томе много говорио, али и овде ћу рећи да још увек учим и откривам театар и сваки рад за мене је прилика за нова сазнања. Не трудим се да будем у том погледу доследан, нисам сигуран да још увек имам израз али настојим да учим и на грешкама и на успесима. Драго ми је што ћу после две године одсуства опет имати прилику да радим у Београду, са пажљиво бираном екипом у Народном позоришту у Београду где се окупљамо око дела „Царство мрака” Лава Толстоја и где ћу, надам се, наставити да радим оно о чему сам говорио током разговора.

Заинтригирао нас и један симболичан новински наслов „Не плашите се Игора Вука Торбице”…. ? Како се борите са вуком у себи?

Тај наслов је, мислим, стар неколико година и појавио се од прилике кад и поменута представа „Покојник”. Можда тада још није био уочен али неко га је скоро поставио на друштвене мреже и мислим да га је већи број људи видео. А оно што претпостављам да је изазвало такав наслов јесте моја суздржаност и решеност да не говорим управницима позоришта на сваки предлог „ДА” и да не пристајем на било које услове који нас априори спречавају да стварамо представу какву би требало и какву бисмо хтели. Наравно да због ових принципа многе позоришне куће нису хтеле да сарађују са мном, али ја сам са својим изборима на миру, тако да мирно спавам са вуком у себи.