Туга једног клавира

Скандал је избио прошле недеље, и многе је пробудио из зимског дремежа, када је у јавности најављено гашење Коларчеве задужбине основане још 1878. године. Усијале су се друштвене мреже, стигло је више од пет хиљада потписа за петицију о спасавању ове културне установе од националног значаја. Огласио се и Марко Бастаћ, председник општине Стари град, и најавио да ће ове недеље продати на лицитацији један општински аутомобил („пежо 607“), и новац поклонити Коларцу. Игор Бракус је на Твитеру написао: „Коларац пред затварањем? И треба! Ко их је терао да у оваквој држави промовишу нормалне и културне вредности“. Јакша Шћекић је понудио решење. „А да Партизан заигра на Коларцу, па можда и преживи“. Славиша Лекић пита: „Да ли би могла музичка фонтана са Славије да се имплементира на Коларцу...“.

„Не сећам се да је скоро нека вест у култури имала овакав одјек. Људе који су покренули петицију не познајемо, јављају нам се грађани свакодневно и нуде помоћ, питају како да уплате донације... Затечени смо оваквом реакцијом и поносни, нисмо сами, ваљда смо такву реакцију и заслужили“, каже Мима Лазаревић, култна уредница музичког програма. На другој страни, наши познати, а светски, виолинисти Немања Радуловић и Стефан Миленковић, као и други музичари, композитори, на својим концертима по свету, више од годину дана, прикупљају донације за куповину новог клавира за Коларчеву задужбину! То је инвестиција од сто хиљада евра! Без новог клавира нема даљег рада у престижној концертној дворани са 1.000 места и најбољом акустиком која ове године слави 85 година постојања. То је једна од основних делатности ове институције у којој је одржано на хиљаде најзначајнијих концерата у Београду. У овом храму музичке уметности одржи се годишње 300 концерата врхунске музике, на стотине предавања, промоција књига, изложби...

Треба споменути да и многи љубитељи озбиљне музике, стални гости музичких свечаности на Коларцу, уплаћују месечно мале донације за куповину новог клавира. Србија није толико сиромашна да не може да купи нови клавир за Коларчеву задужбину. Може то да уради један српски богатун, али неће. Можда Мишковић, Костић, Матијевић, како је то својевремено учинио трговац Илија Коларац. Све што је имао поклонио је свом отачеству. Осим зграде на Студентском тргу оставио је и два фонда за издржавање ове установе, које је комунистичка власт конфисковала, као и зграду Коларца.

Донаторско вече за клавир могла би да организује и нека наша ТВ станица. Било би довољно СМС порука да се купи тај – тужни клавир. Сигурна сам да Београд и културна јавност Србије неће дозволити да се угаси једна од најстаријих културних институција у Србији. Уосталом, има решења, Коларац треба да добије статус Књижевне задруге и САНУ, а не невладине организације.

Месецима пратим догађања на Коларцу. Када су схватили да је враг однео шалу, група запослених почела је да размишља шта да учини за спас своје институције. Тражили су састанак с директорком, сусрет са Управним одбором Задужбине, синдикатом, Министарством... Била је то готово „немогућа мисија“...

Као ехо стизао је одговор: „Коме се не свиђа, може да узме књижицу и иде...“.

Једини спас, остала им је – јавност! Директорка Јасна Димитријевић данима се скривала од новинара, а онда је забранила запосленима да говоре за медије. Уместо да се солидарише са запосленима и да у дијалогу с Министарством културе Србије трага за решењем за ову културну институцију, она је почела у јавности да демантује себе и своје запослене, да демантује уредницу музичког програма.

Занимљиво је да кажем да је више од петнаест година директорка Коларчеве задужбине била Олга Милутиновић, супруга бившег председника Србије Милана Милутиновића. И уместо да се пре шест година, када је отишла у пензију, достојанствено повуче, она је председница Управног одбора Коларчеве задужбине. Готово цео Управни одбор састављен је од СПС кадрова у култури: Нада Перишић, Даринка Матић Маровић, Маја Груден, Доброслав Смиљанић... Једини нови члан је Дарко Танасковић који је у међувремену отишао на рад у Париз као амбасадор у Унеско.

Не могу да се отмем утиску да око судбине Коларчеве задужбине не постоје и неке друге закулисне игре, осим немара и лоше ситуације у култури Србије. Како објаснити да бивши министар културе Србије Иван Тасовац, који одлично зна у каквом се бедаку налази Коларац, чије Београдске филхармоније не би било без Коларчеве концертне дворане, није мрднуо прстом да им помогне док је био министар културе. Али је зато септембра 2015. довео у Коларац председника владе Србије да га упозна са чувеним диригентом Мехтом и искамчи од њега обећање да ће Влада Србије финансирати изградњу Нове дворане филхармоније чију скицу је јавност ових дана имала прилике да види.

*Издавач и писац