Tuga jednog klavira

Skandal je izbio prošle nedelje, i mnoge je probudio iz zimskog dremeža, kada je u javnosti najavljeno gašenje Kolarčeve zadužbine osnovane još 1878. godine. Usijale su se društvene mreže, stiglo je više od pet hiljada potpisa za peticiju o spasavanju ove kulturne ustanove od nacionalnog značaja. Oglasio se i Marko Bastać, predsednik opštine Stari grad, i najavio da će ove nedelje prodati na licitaciji jedan opštinski automobil („pežo 607“), i novac pokloniti Kolarcu. Igor Brakus je na Tviteru napisao: „Kolarac pred zatvaranjem? I treba! Ko ih je terao da u ovakvoj državi promovišu normalne i kulturne vrednosti“. Jakša Šćekić je ponudio rešenje. „A da Partizan zaigra na Kolarcu, pa možda i preživi“. Slaviša Lekić pita: „Da li bi mogla muzička fontana sa Slavije da se implementira na Kolarcu...“.

„Ne sećam se da je skoro neka vest u kulturi imala ovakav odjek. Ljude koji su pokrenuli peticiju ne poznajemo, javljaju nam se građani svakodnevno i nude pomoć, pitaju kako da uplate donacije... Zatečeni smo ovakvom reakcijom i ponosni, nismo sami, valjda smo takvu reakciju i zaslužili“, kaže Mima Lazarević, kultna urednica muzičkog programa. Na drugoj strani, naši poznati, a svetski, violinisti Nemanja Radulović i Stefan Milenković, kao i drugi muzičari, kompozitori, na svojim koncertima po svetu, više od godinu dana, prikupljaju donacije za kupovinu novog klavira za Kolarčevu zadužbinu! To je investicija od sto hiljada evra! Bez novog klavira nema daljeg rada u prestižnoj koncertnoj dvorani sa 1.000 mesta i najboljom akustikom koja ove godine slavi 85 godina postojanja. To je jedna od osnovnih delatnosti ove institucije u kojoj je održano na hiljade najznačajnijih koncerata u Beogradu. U ovom hramu muzičke umetnosti održi se godišnje 300 koncerata vrhunske muzike, na stotine predavanja, promocija knjiga, izložbi...

Treba spomenuti da i mnogi ljubitelji ozbiljne muzike, stalni gosti muzičkih svečanosti na Kolarcu, uplaćuju mesečno male donacije za kupovinu novog klavira. Srbija nije toliko siromašna da ne može da kupi novi klavir za Kolarčevu zadužbinu. Može to da uradi jedan srpski bogatun, ali neće. Možda Mišković, Kostić, Matijević, kako je to svojevremeno učinio trgovac Ilija Kolarac. Sve što je imao poklonio je svom otačestvu. Osim zgrade na Studentskom trgu ostavio je i dva fonda za izdržavanje ove ustanove, koje je komunistička vlast konfiskovala, kao i zgradu Kolarca.

Donatorsko veče za klavir mogla bi da organizuje i neka naša TV stanica. Bilo bi dovoljno SMS poruka da se kupi taj – tužni klavir. Sigurna sam da Beograd i kulturna javnost Srbije neće dozvoliti da se ugasi jedna od najstarijih kulturnih institucija u Srbiji. Uostalom, ima rešenja, Kolarac treba da dobije status Književne zadruge i SANU, a ne nevladine organizacije.

Mesecima pratim događanja na Kolarcu. Kada su shvatili da je vrag odneo šalu, grupa zaposlenih počela je da razmišlja šta da učini za spas svoje institucije. Tražili su sastanak s direktorkom, susret sa Upravnim odborom Zadužbine, sindikatom, Ministarstvom... Bila je to gotovo „nemoguća misija“...

Kao eho stizao je odgovor: „Kome se ne sviđa, može da uzme knjižicu i ide...“.

Jedini spas, ostala im je – javnost! Direktorka Jasna Dimitrijević danima se skrivala od novinara, a onda je zabranila zaposlenima da govore za medije. Umesto da se solidariše sa zaposlenima i da u dijalogu s Ministarstvom kulture Srbije traga za rešenjem za ovu kulturnu instituciju, ona je počela u javnosti da demantuje sebe i svoje zaposlene, da demantuje urednicu muzičkog programa.

Zanimljivo je da kažem da je više od petnaest godina direktorka Kolarčeve zadužbine bila Olga Milutinović, supruga bivšeg predsednika Srbije Milana Milutinovića. I umesto da se pre šest godina, kada je otišla u penziju, dostojanstveno povuče, ona je predsednica Upravnog odbora Kolarčeve zadužbine. Gotovo ceo Upravni odbor sastavljen je od SPS kadrova u kulturi: Nada Perišić, Darinka Matić Marović, Maja Gruden, Dobroslav Smiljanić... Jedini novi član je Darko Tanasković koji je u međuvremenu otišao na rad u Pariz kao ambasador u Unesko.

Ne mogu da se otmem utisku da oko sudbine Kolarčeve zadužbine ne postoje i neke druge zakulisne igre, osim nemara i loše situacije u kulturi Srbije. Kako objasniti da bivši ministar kulture Srbije Ivan Tasovac, koji odlično zna u kakvom se bedaku nalazi Kolarac, čije Beogradske filharmonije ne bi bilo bez Kolarčeve koncertne dvorane, nije mrdnuo prstom da im pomogne dok je bio ministar kulture. Ali je zato septembra 2015. doveo u Kolarac predsednika vlade Srbije da ga upozna sa čuvenim dirigentom Mehtom i iskamči od njega obećanje da će Vlada Srbije finansirati izgradnju Nove dvorane filharmonije čiju skicu je javnost ovih dana imala prilike da vidi.

*Izdavač i pisac