Тито и Срби у заједничкој борби

Изненађен сам, боље рећи разочаран, виђењем и закључцима др Борисава Јовића о времену у којем је био високи функционер СР Србије и СФР Југославије. Као и многи други, питам се ко нас је то водио и коме смо веровали готово пола века, пошто др Јовић, као Титов савременик, износи низ не само зачуђујућих, него и невероватних оцена управо о Јосипу Брозу Титу.

У фељтону објављеном у „Политици” Јовић пише да је и у краљевини и у социјалистичкој Југославији највише страдао српски народ, да Тито није волео Србију и да је чак један од разбијача Југославије. Подсећам да је Тито ко зна колико пута рекао да народи Југославије треба да чувају заједничку државу „као зеницу ока свога”, да смо појединачно слаби, немоћни, а да живот у заједници, у братству и јединству, значи пут у бољи, богатији и срећнији живот. Нисам досад прочитао да је макар један озбиљан аутор окривио Тита за разбијање Југославије. А и како би, кад се Тито борио за Југославију и за јединство народа – како би могао да „убија своје дете”.

Поред осталог, Јовић наводи: „Нисмо у стању да објаснимо како је могуће да у свести великог дела српског народа, после толико деценија од смрти човека који је пола века пре смрти организовано радио на обесправљењу српског народа и на растурању њихове државе, он и даље остаје идол којем се клањају и памте га само по добру”.

Мој коментар на овај став гласи да је народ увек у праву, па и у овом случају.

Аутор на више места тврди да је Тито доносио многе одлуке против Срба и Србије, па пише и ово: „У Србију је 1941. дошао један Хрват, Јосип Броз, да се стави на чело српских партизанских јединица, које су се бориле против окупатора”.

Тито је, међутим, био не само Хрват, него и прави Југословен, а још у априлу 1941. године Војна комисија КПЈ организована је у Главни штаб партизанских одреда под његовом командом. Одлуку да устанак почне у Србији донео је ЦК КПЈ, пошто су и по Титовој оцени, и по традицији, Срби најборбенији слободарски народ, најчвршћи и најпоузданији борци. Тито је то више пута потврдио.

Јовић наводи да је Хрватска основала „своју усташку државу”, а не пише да је у Србији основана Недићева „влада спаса”, такође у служби окупатора, нити каже да је партизански покрет настао и у Хрватској, као и у другим покрајинама окупиране Југославије. Тито је био први човек устаничке партизанске Југославије, а не само први „на челу српских партизанских јединица”.

Јовић тврди да делегација Србије није била на заседању АВНОЈ-а, мада су Србију представљали највиђенији борци са ослобођене територије, из партизанских јединица, Политбироа и Врховног штаба: Титов заменик Врховног штаба Александар Ранковић, Сретен Жујовић, Моша Пијаде, Коча Поповић, свештеник Влада Зечевић, професор Павле Савић, Павле Илић, Симо Милошевић, Мијалко Тодоровић и Слободан Пенезић. Део делегације из Србије покушао је да се пробије са југа Србије, али то није успело, како је записао пратилац ове делегације Радошин Рајовић.

Кроз Јовићев текст провлачи се оцена да је Тито непрекидно радио на штету Србије и Срба, али ствари стоје друкчије.

Тито је читав мирнодопски живот провео у Србији, оженио се Српкињом и „оставио у аманет” да почива у Србији. Наводим као пример да је Тито 17 пута службено долазио у Ужице, одакле је повео устанак и где је стекао углед команданта „малог другог фронта” у Европи. У првом говору одржаном у ослобођеном Загребу, Тито је 26. маја 1945. дословце рекао: „Ја сам 1941. године са својим друговима почео борбу на живот и смрт, заједно са шумадијским сељацима, са српским народом”.

У првим поратним годинама направљен је и први асфалтни пут у Југославији Београд–Ужице (Ибарска магистрала), дуг више од 200 километара.

Шумадијски партизани су још 1943. певали песме о Титу:

„Родила ми шефтелија, Тита воли сва Србија, Тита воли Америка, Русија велика...”

Током рата, Тита је штитила Заштитна чета, углавном састављена од партизанских бораца из Србије. Пратећи батаљон Врховног штаба сачињавали су углавном Срби из Лике. У годинама СФР Југославије, Тита је обезбеђивала Гардијска бригада, односно батаљон који су углавном попуњавали официри из свих делова земље, али највише Срби, посебно из Лике. Шта онда да се закључи о Јовићевом ставу да је Тито непрекидно радио на штету Србије и Срба? Фалсификат, нема другог закључка.

Новинар, ветеран, историчар и књижевник