Tito i Srbi u zajedničkoj borbi

Iznenađen sam, bolje reći razočaran, viđenjem i zaključcima dr Borisava Jovića o vremenu u kojem je bio visoki funkcioner SR Srbije i SFR Jugoslavije. Kao i mnogi drugi, pitam se ko nas je to vodio i kome smo verovali gotovo pola veka, pošto dr Jović, kao Titov savremenik, iznosi niz ne samo začuđujućih, nego i neverovatnih ocena upravo o Josipu Brozu Titu.

U feljtonu objavljenom u „Politici” Jović piše da je i u kraljevini i u socijalističkoj Jugoslaviji najviše stradao srpski narod, da Tito nije voleo Srbiju i da je čak jedan od razbijača Jugoslavije. Podsećam da je Tito ko zna koliko puta rekao da narodi Jugoslavije treba da čuvaju zajedničku državu „kao zenicu oka svoga”, da smo pojedinačno slabi, nemoćni, a da život u zajednici, u bratstvu i jedinstvu, znači put u bolji, bogatiji i srećniji život. Nisam dosad pročitao da je makar jedan ozbiljan autor okrivio Tita za razbijanje Jugoslavije. A i kako bi, kad se Tito borio za Jugoslaviju i za jedinstvo naroda – kako bi mogao da „ubija svoje dete”.

Pored ostalog, Jović navodi: „Nismo u stanju da objasnimo kako je moguće da u svesti velikog dela srpskog naroda, posle toliko decenija od smrti čoveka koji je pola veka pre smrti organizovano radio na obespravljenju srpskog naroda i na rasturanju njihove države, on i dalje ostaje idol kojem se klanjaju i pamte ga samo po dobru”.

Moj komentar na ovaj stav glasi da je narod uvek u pravu, pa i u ovom slučaju.

Autor na više mesta tvrdi da je Tito donosio mnoge odluke protiv Srba i Srbije, pa piše i ovo: „U Srbiju je 1941. došao jedan Hrvat, Josip Broz, da se stavi na čelo srpskih partizanskih jedinica, koje su se borile protiv okupatora”.

Tito je, međutim, bio ne samo Hrvat, nego i pravi Jugosloven, a još u aprilu 1941. godine Vojna komisija KPJ organizovana je u Glavni štab partizanskih odreda pod njegovom komandom. Odluku da ustanak počne u Srbiji doneo je CK KPJ, pošto su i po Titovoj oceni, i po tradiciji, Srbi najborbeniji slobodarski narod, najčvršći i najpouzdaniji borci. Tito je to više puta potvrdio.

Jović navodi da je Hrvatska osnovala „svoju ustašku državu”, a ne piše da je u Srbiji osnovana Nedićeva „vlada spasa”, takođe u službi okupatora, niti kaže da je partizanski pokret nastao i u Hrvatskoj, kao i u drugim pokrajinama okupirane Jugoslavije. Tito je bio prvi čovek ustaničke partizanske Jugoslavije, a ne samo prvi „na čelu srpskih partizanskih jedinica”.

Jović tvrdi da delegacija Srbije nije bila na zasedanju AVNOJ-a, mada su Srbiju predstavljali najviđeniji borci sa oslobođene teritorije, iz partizanskih jedinica, Politbiroa i Vrhovnog štaba: Titov zamenik Vrhovnog štaba Aleksandar Ranković, Sreten Žujović, Moša Pijade, Koča Popović, sveštenik Vlada Zečević, profesor Pavle Savić, Pavle Ilić, Simo Milošević, Mijalko Todorović i Slobodan Penezić. Deo delegacije iz Srbije pokušao je da se probije sa juga Srbije, ali to nije uspelo, kako je zapisao pratilac ove delegacije Radošin Rajović.

Kroz Jovićev tekst provlači se ocena da je Tito neprekidno radio na štetu Srbije i Srba, ali stvari stoje drukčije.

Tito je čitav mirnodopski život proveo u Srbiji, oženio se Srpkinjom i „ostavio u amanet” da počiva u Srbiji. Navodim kao primer da je Tito 17 puta službeno dolazio u Užice, odakle je poveo ustanak i gde je stekao ugled komandanta „malog drugog fronta” u Evropi. U prvom govoru održanom u oslobođenom Zagrebu, Tito je 26. maja 1945. doslovce rekao: „Ja sam 1941. godine sa svojim drugovima počeo borbu na život i smrt, zajedno sa šumadijskim seljacima, sa srpskim narodom”.

U prvim poratnim godinama napravljen je i prvi asfaltni put u Jugoslaviji Beograd–Užice (Ibarska magistrala), dug više od 200 kilometara.

Šumadijski partizani su još 1943. pevali pesme o Titu:

„Rodila mi šeftelija, Tita voli sva Srbija, Tita voli Amerika, Rusija velika...”

Tokom rata, Tita je štitila Zaštitna četa, uglavnom sastavljena od partizanskih boraca iz Srbije. Prateći bataljon Vrhovnog štaba sačinjavali su uglavnom Srbi iz Like. U godinama SFR Jugoslavije, Tita je obezbeđivala Gardijska brigada, odnosno bataljon koji su uglavnom popunjavali oficiri iz svih delova zemlje, ali najviše Srbi, posebno iz Like. Šta onda da se zaključi o Jovićevom stavu da je Tito neprekidno radio na štetu Srbije i Srba? Falsifikat, nema drugog zaključka.

Novinar, veteran, istoričar i književnik