Немилосрдни обрачун

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 24. марта – У домовини им је било забрањено да попију пиво, али им је на далеком фронту „дозвољено” да за њу – искапе цео свој живот. Парадоксе укупне америчке политике тако сажима најтиражнији дневник „Ју-Ес-Еј тудеј”, поводом извештаја да је у Ираку досад погинуло 4.000 војника суперсиле, од којих сваки шести није прославио 21. рођендан – што је неопходан услов да би се наручио алкохол у овдашњој кафани.

Зашто је чаша пива опаснија по здравље нације од слања момака и девојака у рат – било који, а поготову овај чији су се поводи, а тиме и огромни људски и материјални губици, показали неоправданим – питање је које ће, можда, још дуго остати у зони америчке примене двоструких стандарда према њима самима, готово као и према другима. Крилатица „Боље бити и мртав пијан него мртав трезан” овде као да не важи…

Званичници објашњавају да околност да је број усмрћених Американаца, у борбама које су прошле недеље ушле у шесту годину, догурао до 4.000 – само је „још једна психолошка граница”. Указују, такође, да је на том највећем фронту данашњице знатно мање погинулих него у Вијетнаму где је од 1963. до 1975. живот губило у просеку по 4.850 војника годишње, или у Корејском рату (1950–1953) са 12.300 жртва годишње…

Утицаја критика и хвалоспева

Али, подсећа се и да су у поменутој прошлости на страни противника биле велике источне силе, да је било укалкулисано масовно страдање, а да су садашње трауме последице низа лоших вашингтонских процена. Председник Џорџ Буш је још у мају 2003. – после само неких пет недеља инвазије – прогласио да су у Ираку „завршене највеће борбене операције”, да би отад то бојиште однело 97 одсто укупних жртава међу Американцима.

Бела кућа такође истиче да је у последњих шест месеци знатно смањен број погинулих Американаца. У првом тромесечју ове године убијено их је „само” 96, док је 2007. била најсмртоноснија са 901 жртвом, или просечно – 75 месечно.

Опет једно – али. Инвазијом створена ситуација појачала је борбе између завађених верских и националних фракција, тако да је Ирак у некој врсти „свестраног обрачуна”. Између страних трупа и гериле, шиита и сунита као и унутар тих крила ислама од којих су поједине групације савезничке, а дуге непријатељске према Американцима, Арапа и Курда…

Тачне евиденције о погинулим Ирачанима нема: превише их је за стандардне статистичке методе. Процењује се да их је бар 20 пута, а можда и 120 пута – од 80.000 до око пола милиона – више него међу Американцима. Високи комесаријат УН за избеглице (УНХЦР) процењује, уједно, да је око два милиона Ирачана било приморано да напусти земљу, док је око два и по милиона расељено унутар ње, добрим делом и због етничких чишћења.

Овде су се, истовремено, појавила и разматрања утицаја критика, хвалоспева, па и улоге медија на ток тог највећег рата данашњег света. Група експерата са харвардског универзитета сугерисала је, како данас преноси „Вашингтон тајмс”, да су једним мањим делом распламсавању побуњеничких акција допринели – овдашњи критичари рата и доступност извештаја страних медија. Диверзије су, кажу, учестале после раста овдашњих противљења смислу рата. А нарочито у областима где је становништву, са сателитским антенама, доступан програм страних електронских медија.

Скупо извештавање о рату

Не каже се о којим је то страним медијима реч. Аналитичари примећују да том рапорту фали: колико су овдашња хвалисања о ратним успесима и најаве да ће америчке трупе тамо „остати колико год буде потребно” допринели ширењу побуњеничких подухвата.

Истраживачи уочавају и да је смањен овдашњи публицитет ирачком рату. Центар Пју прецизира да је извештавање о Ираку, у првих девет месеци прошле године, сачињавало 18 одсто ударних вести, да би у следећем тромесечју спало на девет, а ове године на три процента.

Међу разлозима за то назадовање, наводи се – смањено интересовање публике због „бескрајног” врћење догађаја у истом кругу. Следи – повећана опасност по новинаре: у 2005. губили су живот просечно по један сваких 12 дана, а у две године потом – по један у сваких осам дана.

Утичу и повећани трошкови редакција. „Њујорк тајмс” је саопштио да га праћење ирачког рата кошта три милиона долара годишње.

За разлику од других спољних ангажмана, Американци рат у Ираку доживљавају и као битно унутрашње питање. Док једни прихватају званичну верзију да тако САД „држе терористе подаље од себе”, други истичу да су им њиме смањени и животни стандард и престиж у свету.

Надгласавање о те две школе мишљења могло би бити одлучујуће за избор новог шефа Беле куће. Републикански кандидат Џон Мекејн је за ангажман у Ираку „до наше победе”, док демократски претенденти Барак Обама и Хилари Клинтон обећавају да би наредили повлачење америчких трупа – он брже него она…

Посматрачи имају утисак да је у току немилосрдан стратешки обрачун. И у Ираку, а поводом њега – и овде и у међународним односима, који се још нису опоравили од крупних неслагања око оружане интервенције, на челу са САД, а без одобрења Савета безбедности УН…