Nemilosrdni obračun

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 24. marta – U domovini im je bilo zabranjeno da popiju pivo, ali im je na dalekom frontu „dozvoljeno” da za nju – iskape ceo svoj život. Paradokse ukupne američke politike tako sažima najtiražniji dnevnik „Ju-Es-Ej tudej”, povodom izveštaja da je u Iraku dosad poginulo 4.000 vojnika supersile, od kojih svaki šesti nije proslavio 21. rođendan – što je neophodan uslov da bi se naručio alkohol u ovdašnjoj kafani.

Zašto je čaša piva opasnija po zdravlje nacije od slanja momaka i devojaka u rat – bilo koji, a pogotovu ovaj čiji su se povodi, a time i ogromni ljudski i materijalni gubici, pokazali neopravdanim – pitanje je koje će, možda, još dugo ostati u zoni američke primene dvostrukih standarda prema njima samima, gotovo kao i prema drugima. Krilatica „Bolje biti i mrtav pijan nego mrtav trezan” ovde kao da ne važi…

Zvaničnici objašnjavaju da okolnost da je broj usmrćenih Amerikanaca, u borbama koje su prošle nedelje ušle u šestu godinu, dogurao do 4.000 – samo je „još jedna psihološka granica”. Ukazuju, takođe, da je na tom najvećem frontu današnjice znatno manje poginulih nego u Vijetnamu gde je od 1963. do 1975. život gubilo u proseku po 4.850 vojnika godišnje, ili u Korejskom ratu (1950–1953) sa 12.300 žrtva godišnje…

Uticaja kritika i hvalospeva

Ali, podseća se i da su u pomenutoj prošlosti na strani protivnika bile velike istočne sile, da je bilo ukalkulisano masovno stradanje, a da su sadašnje traume posledice niza loših vašingtonskih procena. Predsednik Džordž Buš je još u maju 2003. – posle samo nekih pet nedelja invazije – proglasio da su u Iraku „završene najveće borbene operacije”, da bi otad to bojište odnelo 97 odsto ukupnih žrtava među Amerikancima.

Bela kuća takođe ističe da je u poslednjih šest meseci znatno smanjen broj poginulih Amerikanaca. U prvom tromesečju ove godine ubijeno ih je „samo” 96, dok je 2007. bila najsmrtonosnija sa 901 žrtvom, ili prosečno – 75 mesečno.

Opet jedno – ali. Invazijom stvorena situacija pojačala je borbe između zavađenih verskih i nacionalnih frakcija, tako da je Irak u nekoj vrsti „svestranog obračuna”. Između stranih trupa i gerile, šiita i sunita kao i unutar tih krila islama od kojih su pojedine grupacije savezničke, a duge neprijateljske prema Amerikancima, Arapa i Kurda…

Tačne evidencije o poginulim Iračanima nema: previše ih je za standardne statističke metode. Procenjuje se da ih je bar 20 puta, a možda i 120 puta – od 80.000 do oko pola miliona – više nego među Amerikancima. Visoki komesarijat UN za izbeglice (UNHCR) procenjuje, ujedno, da je oko dva miliona Iračana bilo primorano da napusti zemlju, dok je oko dva i po miliona raseljeno unutar nje, dobrim delom i zbog etničkih čišćenja.

Ovde su se, istovremeno, pojavila i razmatranja uticaja kritika, hvalospeva, pa i uloge medija na tok tog najvećeg rata današnjeg sveta. Grupa eksperata sa harvardskog univerziteta sugerisala je, kako danas prenosi „Vašington tajms”, da su jednim manjim delom rasplamsavanju pobunjeničkih akcija doprineli – ovdašnji kritičari rata i dostupnost izveštaja stranih medija. Diverzije su, kažu, učestale posle rasta ovdašnjih protivljenja smislu rata. A naročito u oblastima gde je stanovništvu, sa satelitskim antenama, dostupan program stranih elektronskih medija.

Skupo izveštavanje o ratu

Ne kaže se o kojim je to stranim medijima reč. Analitičari primećuju da tom raportu fali: koliko su ovdašnja hvalisanja o ratnim uspesima i najave da će američke trupe tamo „ostati koliko god bude potrebno” doprineli širenju pobunjeničkih poduhvata.

Istraživači uočavaju i da je smanjen ovdašnji publicitet iračkom ratu. Centar Pju precizira da je izveštavanje o Iraku, u prvih devet meseci prošle godine, sačinjavalo 18 odsto udarnih vesti, da bi u sledećem tromesečju spalo na devet, a ove godine na tri procenta.

Među razlozima za to nazadovanje, navodi se – smanjeno interesovanje publike zbog „beskrajnog” vrćenje događaja u istom krugu. Sledi – povećana opasnost po novinare: u 2005. gubili su život prosečno po jedan svakih 12 dana, a u dve godine potom – po jedan u svakih osam dana.

Utiču i povećani troškovi redakcija. „Njujork tajms” je saopštio da ga praćenje iračkog rata košta tri miliona dolara godišnje.

Za razliku od drugih spoljnih angažmana, Amerikanci rat u Iraku doživljavaju i kao bitno unutrašnje pitanje. Dok jedni prihvataju zvaničnu verziju da tako SAD „drže teroriste podalje od sebe”, drugi ističu da su im njime smanjeni i životni standard i prestiž u svetu.

Nadglasavanje o te dve škole mišljenja moglo bi biti odlučujuće za izbor novog šefa Bele kuće. Republikanski kandidat Džon Mekejn je za angažman u Iraku „do naše pobede”, dok demokratski pretendenti Barak Obama i Hilari Klinton obećavaju da bi naredili povlačenje američkih trupa – on brže nego ona…

Posmatrači imaju utisak da je u toku nemilosrdan strateški obračun. I u Iraku, a povodom njega – i ovde i u međunarodnim odnosima, koji se još nisu oporavili od krupnih neslaganja oko oružane intervencije, na čelu sa SAD, a bez odobrenja Saveta bezbednosti UN…