Лабуђи пев њујоршке авангарде

У својим раним данима, пре него што су постали један од најутицајнијих бендова у последње три деценије, негде почетком осамдесетих година „Sonic Youth” су неретко наступали са још једним њујоршким бендом, прикладно названим по створењима величанствене лепоте и ужасног карактера, лабудовима: „Свонси”.

Убрзо су, каже легенда, схватили да је веома важно ко ће од њих први изаћи пред публику. Колико год да су у то време били „напорни” експериментатори који разграђују структуре поп музике и концепције мелодије и ритма, „Sonic Youth” би, када су први наступали, ипак остављали нешто публике за „Свонсе”.

Ови су, пак, били толико „неслушљиви”, на много начина и застрашујући, да би растерали већину људи пре него што би ико добио прилику да од њих преузме сцену.

Испрва једва способни да задрже бар шачицу слушалаца, „Свонси” су у међувремену такође постали немерљиво утицајни на разне савремене авангардне музичаре.

Данашњи њихов звук, какав ће 25. марта представити у београдском Дому омладине, само на први поглед различит је од оног из раних осамдесетих година.

Онда, прелази са ноте на ноту, са добоша на тимпан, били су тешки и намерно незграпни као посртање тенка по кратерима начињеним жестоким бомбардовањем.

Гитара је махом служила произвођењу грозоморне буке, док је оно што је требало да буде мелодијска линија препуштано басу, атоналном као да уместо жица користи дебеле бичеве за шибање најфанатичнијих покајника.

И стихови су имали садомазохистичку атмосферу: уврежено је поредити их са нечим што би написао злогласни маркиз, само да је имао визију корпоративистичко-полицијске државе у служби капитализма изврнутог у потпуну дистопију.

Након многих преображаја, данас се композиције „Свонса”, готово симфонијске по облику, дужини и драматичности, чине сасвим другачијом.

Али, и даље махнито и опсесивно насрћу својим мелодијским фразама, по крајевима „искривљенима” сложеном оркестрацијом, али ипак несаломивима и под центрифугалним силама тог музичког вртлога, решенима да се понављају, као бесконачан низ удараца, док слушаоца не сломе.

Ваљда и зато, уз наглашену екстатичност стихова и извођења, за концерте „Свонса” често кажу да имају дејство верске службе и колективног транса.